Tornjevi ponoći

Sela je prekrštenih nogu između dva korena velikog drveta. Povetarac je sa sobom nosio spokoj, suv vazduh i dobro poznati prašnjavi miris Trostruke zemlje, koji ju je podsećao na detinjstvo.

Njen prolazak kroz stubove svakako je bio sveprožimući. Očekivala je da će videti poreklo Aijela i možda posvedočiti danu kada su oni - kao narod - rešili da se prihvate kopalja i da se bore. Očekivala je nekakvu plemenitu odluku, trenutak u kojem je čast savladala bedni način života kakav Put lista nalaže.

Iznenadila se kada je videla koliko je pravi događaj bio prizeman - pa čak hi se moglo reći i bezmalo slučajan. Nije to bila nikakva velika odluka, već je reč bila samo o čoveku koji nije bio voljan da dozvoli da njegova porodica bude ubijena. Ima časti u želji da odbraniš druge, ali on svojoj odluci nije pristupio sa čašću.

Naslonila je glavu na deblo. Aijeli jesu zaslužili svoju kaznu u Trostrukoj zemlji i imaju toh - kao narod - prema Aes Sedai. Videla je sve što je očekivala. Međutim, nije videla mnogo toga što se nadala

da će naučiti. Aijeli će nastaviti da stolećima dolaze u to mesto, kao što su stolećima dolazili - a svako od njih će naučiti nešto što je sada opštepoznato.

To ju je silno mučilo.

Digla je pogled, gledajući kako granje podrhtava na lahoru, kad je nekoliko listova otpalo i zalebdelo prema njoj. Jedan joj prođe pored lica, nežno očešavši njen obraz pre nego što joj pade na šal.

Prolazak kroz staklene stubove više nije izazov. Taj ter’angreal prvobitno je bio iskušenje. Da li neko ko će možda biti vođa može da se suoči s najcrnjom aijelskom tajnom i da je prihvati? Avijenda je kao Devica bila iskušavana kada je reč o njenom telu i njenoj snazi. Postati Mudra iskušava nečija osećanja i um. Ruidean je vrhunac tog postupka i poslednje iskušenje duševne izdržljivosti. Ali tog iskušenja više nema.

Sve više i više ona počinje da veruje da je poštovanje običaja zarad tih samih običaj a glupost.

Valjani običaji - snažni, aijelski običaji - uče o đi’e’tohu, načinima da se preživi.

Avijenda uzdahnu i ustade. Šuma stubova podsećala ju je na čudnu zamrznutu vodu koju je zimi videla u mokrozemlju. Ledenice - tako ih je Elejna zvala. Ove su izrasle iz tla i ustremile su se ka nebu, i to su stvari koje odišu lepotom i Moći. Tužno je to što postaju nebitne.

A onda joj nešto sinu. Pre nego što je otišla iz Kaemlina, ona i Elejna su došle do izvanrednog otkrića. Avijenda je pokazala Talenat u koriščenju Jedne moći: sposobnost da prepozna ter’angreale. Može li ona tačno odrediti šta to ti stakleni stubovi rade? Nije moguće da su stvoreni baš za Aijele, zar ne? Mnoge stvari velike Moći, kao što su ti stubovi, potiču iz veoma drevnih dana. Lako je moguće da su stubovi stvoreni u Doba legendi, a onda prilagođeni tome da Aijelima prikazuju njihovu istinsku prošlost.

Ima mnogo toga u vezi s ter’angrealima što oni ne razumeju. Jesu li ih i drevni Aes Sedai zapravo razumeli, onako kako Avijenda razume kako luk ili koplje rade? Ili su i oni bili zbunjeni stvarima koje su stvorili? Jedna moć je tako čudesna i tako tajanstvena da se Avijenda oseća kao dete čak i kada stvara dobro poznata i uvežbana tkanja.

Priđe najbližem staklenom stubu, pazeći da ne zađe u unutrašnji deo prstena. Ako dodirne neki od stubova, možda će joj njen Talenat omogućiti da pročita nešto u vezi s njima. Opasno je vršiti opite s ter’angrealima, ali ona je već prošla njihov izazov i to na nju nije ostavilo nikakve posledice.

Kolebljivo je pružila ruku i dodirnula glatku staklastu površinu. Stub je bio otprilike stopu debeo. Sklopila je oči, pokušavajući da očita svrhu tog stuba.

Osećala je snažnu auru. Stub je daleko moćniji od bilo kog ter’angreala s kojim je zajedno sa Elejnom radila. Zapravo, stubovi su delovali nekako... živo. Skoro kao da je osećala da su obdareni svešću.

Naježila se. Da li ona dodiruje stub, ih stub dodiruje nju?

Pokušala je da očita ter’angreal, kao što je to ranije činila, ali ovaj je nepregledan. Nespoznajan - kao sama Jedna moć. Ona oštro udahnu, ošamućena težinom

onoga što oseća. Kao da je iznenada pala u duboku i mračnu jamu.

Ona otvori oči i spusti ruku, dok joj je šaka podrhtavala. To je veće od nje. Kao da je obična buba koja pokušava da pojmi veličinu i težinu neke planine. Duboko udahnu kako bi se smirila, pa odmahnu glavom. Ona tu više ne može ništa da uradi.

Okrenu se od staklenog stuba i zakorači.

Ona je Malidra. Osamnaest joj je godina, ali toliko je mršava da deluje daleko mlađe. Šunja se po mraku. Oprezno. Tiho. Opasno je približavati se Lučonošama. Glad je tera na to. Uvek je tako.

Noč je bila hladna, a krajolik jalov. Malidra je čula priče o mestu iza dalekih planina, gde je zemlja zelena a hrana raste na sve strane. Nije verovala tim lažima. Planine su samo linije na nebu i iskrzani zubi. Ko bi mogao da se popne preko nečega toliko visokog?