Tornjevi ponoći

Šta se to dogodilo? Ta vizija beše tako stvarna, baš kao kada je bila svedok drevne prošlosti njenog naroda. Ali to što je videla nije mogla da uhvati ni za glavu ni za rep. Je li otišla još dalje u istoriju? Ono joj je ličilo na Doba legendi. Neobične mašine, odeća i oružje. Ali ono jeste bila Pustara. Dobro pamti kako je bila Malidra. Sećala se godina gladi, sakupljanja otpadaka, mržnje prema Lučonošama - i straha od njih. Sećala se svoje smrti. Užasa koji je osećala zato što je u klopci i zato što krvari. Sećala se one tople krvi na svojim šakama...

Uhvati se za glavu, osećajući mučninu i nespokoj. Ne zbog smrti. Svi se hude iz sna i premda ona to neće dočekati s dobrodošlicom, neće se toga ni bojati. Ne, strašno u vezi s tom vizijom bilo je potpuno nemanje časti koje je videla. Ubijanje ljudi po mraku zarad njihove hrane? Čeprkanje po prašini zarad napola sažvakanog mesa? Nošenje rita? Bila je više životinja nego ljudsko biće!

Bolje je da umre. Zacelo nije moguće da su Aijeli potekli iz takvog korena, lako davno. Aijeli u Dobu legendi bili su spokojne sluge i svi su ih poštovali. Kako su mogli da počnu kao strvinari?

Možda je to bila jedna sićušna skupina Aijela. Ili je možda taj čovek pogrešio. Malo se zaključaka može izvući iz te jedne vizije. Zašto joj je pokazana?

Kolebljivo se udalji za korak od staklenih stubova, ali ništa se nije desilo. Nije bilo novih vizija. Sva uznemirena, krenu da ode s trga.

A onda uspori.

Kolebljivo se okrenu. Stubovi su stajali na sve slabijoj svetlosti, nemi i samotni, naizgled brujeći od nevidljive sile.

Ima li još nešto?

Ta vizija joj nije delovala povezano sa ostalima koje je videla. Ako opet prođe kroz središte stubova, hoće li se ponoviti ono što joj se ranije prikazalo? Ili... da li je, možda, ona nešto promenila svojim Talentom?

Tokom stoleća otkad je Ruidean osnovan, ti stubovi su Aijelima pokazivali ono što im je potrebno da znaju o sebi. Aes Sedai su to namestile, zar ne? Ili su samo postavile ter’angreal i pustile ga da radi šta god hoće, znajući da će podariti mudrost?

Avijenda je slušala lišće kako šušti. Ti stubovi su izazov jednako kao što bi to bio neprijateljski ratnik s kopljem u ruci. Ako opet zađe među stubove, možda više nikada neće izaći. Niko ne ulazi u taj ter’angreal po drugi put. To je zabranjeno. Jedan prolazak kroz prstenove, jedan kroz stubove.

Ali ona je došla tragajući za znanjem. Nema namere da ode bez njega. Okrenu se i - duboko udahnuvši priđe stubovima.

A onda zakorači.

Ona je Norleš. Na nedrima drži svoje najmlađe dete. Suvi vetar nosi joj šal. Njeno dete, Garlvan, zaplaka, ali ona ga smiri dok je njen muž razgovarao sa strancima.

U blizini je bilo selo tih stranaca, a sastojalo se od koliba podignutih u podnožju planina. Bili su u obojenoj odeći i čakširama čudnog kroja, a preko su imali košulje koje su se zakopčavale. Došli su po rudu. Kako to da kamenje može da bude tako vredno da su spremni da žive sa ove strane planina, daleko od svoje bajkovite zemlje vode i hrane? Daleko od svojih zgrada u kojima svetlost sija bez sveća i gde se njihova kola kreću bez konja?

Šal joj se smače s glave, a ona ga opet podiže. Potreban joj je novi; ovaj je isparan, a nije joj ostalo konca za krpljenje. Garlvan joj zajeca u naručju, a njeno drugo preživelo dete - Meiza - uhvati je za suknju. Meiza već mesecima ni reč nije rekla. Ne otkad je njen stariji brat umro od hladnoće.

„Molim te“, reče njen muž - Metelen - strancima. Bilo ih je troje, dva muškarca i žena, a svi su bili u čakširama. Behu to stameni ljudi, ne kao oni drugi stranci, tananih crta i u previše lepoj svilenoj odeći. Ti drugi su sebe ponekad nazivali Prosvetljenima. Ovo troje su obični ljudi.

„Molim vas", ponovi Metelen. „Moja porodica..."

On je dobar čovek. Ili je to makar bio nekada, kada je bio snažan i zdrav. Sada je delovao kao ljuštura tog čoveka. Obrazi su mu upali, a njegove nekada blistave plave oči mahom zure u prazno. Opsednuto. Taj pogled je posledica toga što je za osamnaest meseci video troje svoje dece kako umiru. Premda je Metelen bio za glavu viši od tih stranaca, delovalo je kao da puzi pred njima.

Vodeći stranac - neki čovek guste brade i krupnih, poštenih očiju - odmahnu glavom. Vratio je Metelenu vreću punu kamenja. „Gavranska carica, neka bi uvek disala, zabranila je to. Nema trgovine sa Aijelima. Mogli bi nam oduzeti povelju zbog toga što razgovaramo s vama."

„Nemamo hrane", reče Metelen. „Deca mi gladuju. Ovo kamenje sadrži rudu. Znam da je to ruda koju tražite. Nedeljama sam je sakupljao. Dajte nam malo hrane. Makar nešto. Molim vas."

„Žao mi je, prijatelju", reče mu glavni stranac. „To nije vredno nevolje s Gavranovima. Idi svojim putem. Ne želimo kavgu." Nekoliko stranaca priđe iza njega; jedan je nosio sekiru, a druga dvojica sikćuće štapove.