Tornjevi ponoći

Njen muž se poguri. Dani provedeni u putovanju, nedelje provedene u skupljanju kamenja. Nizašta. Okrenu se i vrati joj se. Sunce je zalazilo u daljini. Kada je stigao do nje, ona i Meiza mu se pridružiše, pa se udaljiše od logora u kojem su bih stranci.

Meiza zašmrcka, ali ni jedno ni drugo nisu imali ni volje ni snage da je nose. Jedno sat vremena kasnije njen muž nađe ulegnuće u nekoj litici. Skupiše se tu, ne paleći vatru. Nije bilo ničeg što bi moglo da gori.

Norleš je došlo da zaplače. Ali... bilo joj je teško da oseća bilo šta. „Tako sam gladna", prošapta.

„Ujutru ću postaviti zamku", reče joj muž, zureći u zvezde.

„Danima ništa nismo uhvatili", kaza mu ona.

On joj nije odgovorio.

„Šta ćemo da radimo?", prošapta ona. „Još od vremena moje pramajke lave naš narod nema svoj dom. Ako se okupimo, napadaju nas. Ako lutamo Pustarom, umiremo jedan po jedan. Neće da trguju s nama. Ne dozvoljavaju nam da pređemo planine. Šta da radimo?"

Njegov odgovor bio je da legne, okrećući joj leđa.

Tada su joj suze navrle, neme i slabe. Slivale su joj se niz obraze dok je razvezivala košulju kako bi podojila Garlvana, iako nije imala mleka.

On se nije ni mrdnuo. Nije počeo da sisa. Ona ga diže i shvati da on više ne diše. Negde dok su išli ka ulegnuću, on je umro, a ona to nije ni shvatila.

Najstrašnije je bilo to što je jedva smogla snage da oseća tugu zbog njegove smrti.

Avijendino stopalo dodirnu kamenu ploču. Šuma staklenih stubova oko nje mreškala se duginim bojama. Bilo je to kao da stoji usred iluminatorskog vatrometa. Sunce je bilo visoko na nebu, a - za divno čudo - oblaka nije bilo.

Želela je da zauvek ode s tog trga. Bila je spremna na saznanje da su Aijeli nekada sledili Put lista. To znanje nije bilo preterano onespokojavajuće. Ubrzo će ispuniti svoj toh.

Ali ovo? Ovi raštrkani i slomljeni bednici? Ljudi koji ne drže do sebe, koji prosjače i ne znaju kako da žive od zemlje? To što zna da su joj ti ljudi preci za nju je skoro neizdrživa sramota. Dobro je što Rand al’Tor Aijelima nije otkrio tu prošlost.

Može li da pobegne? Da li može da odjuri s tog trga i da ga više ne gleda? Ako stvari postanu išta gore, sramota će je savladati. Nažalost, ona dobro zna da sada postoji samo jedan izlaz, sada kada je počela.

Stisnu zube i zakorači napred.

Ona je Tava. Ima četrnaest godina i vrišti u mraku dok beži što dalje od svoje kuće u plamenu. Čitava dolina - zapravo klisura strmih litica - bila je u plamenu. Sve zgrade su zapaljene. Stvorenja kao iz košmara, sa zmijolikim vratovima i širokim krilima, letela su mračnim nebom, noseći jahače s lukovima, kopljima i čudnim novim oružjem koje šišti kada se opali.

Tava je plakala, tražeći svoju porodicu, ali vlada potpuni haos i pometnja. Nešto malo aijelskih ratnika pruža otpor, ali svako ko digne koplje padne svega nekoliko trenutaka kasnije, ubijen strelom ili nekim od onih nevidljivih hitaca iz novog oružja.

Jedan Aijel pade tačno ispred nje i leš mu se zakotrlja po tlu. Zvao se Tadvišm i bio je Kameni Pas. To je bilo jedno od malobrojnih društava koje je ostalo prepoznatljivo. Većina ratnika više se nije držala društava; braća i sestre bili su im oni s kojima su u logoru. Ti se logori prečesto rasturaju.

Ovo uporište trebalo je da bude drugačije, tajno, duboko u Pustari. Kako su ih njihovi neprijatelji našli?

Jedno dete od samo dve godine plakalo je na sav glas. Pojurila je k njemu i zgrabila ga sa zemlje, gde je ležalo blizu vatre. Domovi su im spaljeni. Drvo je s mukom bilo sakupljeno s planina na istočnoj ivici Pustare.

Čvrsto je grlila dete i bežala prema dubljim delovima klisure. Gde joj je otac? Uz iznenadni zvuk, jedno od košmarnih stvorenja slete pred nju, a suknja joj se zavijori od naleta vetra. Stvorenje je jahao neki strašan ratnik, s kalpakom koji je podsećao na glavu bube oštre i nazubljene donje vilice. On spusti siktavi štap prema njoj, a ona vrisnu i zgrči se oko uplakanog deteta, sklapajući oči.

Siktanje se nije začulo. Zmijolika zver zastenja i iznenada zakrešta, a ona diže pogled i vide jednu priliku kako se bori sa strancem. Vatra je obasjavala njenog oca, glatko izbrijanog kako stari običaji nalažu. Zver se zanela ispod dvojice muškaraca i obojicu zbacila na zemlju.

Nekoliko trenutaka kasnije njen otac je ustao držeći zavojevačev mač, sečiva umrljanog nečim tamnim. Zavojevač se nije mrdao, a iza njih je zver skočila u vazduh, zavijajući. Tava diže pogled i vide da zver sledi ostatak svog jata. Zavojevači se povlače, ostavljajući za sobom slomljene ljude i spaljene domove.

Opet spusti pogled. Prizor pred njom ju je užasavao; tako mnogo tela - na desetine - ležalo je na tlu i krvarilo. Onaj zavojevač kojeg je njen otac ubio izgleda da je jedini pali neprijatelj.

„Sakupite pesak!“, vikao je njen otac - Rovan. „Gasite vatru!"

Visok - čak i za jednog Aijela - upadljive riđe kose, bio je u staroj odeći smeđih boja, u do kolena visokim čizmama koje se vezuju vrpcama. Ta odeća označava da je neko Aijel, pa su je se stoga mnogi odrekli. Biti znan kao Aijel znači smrt.