Tornjevi ponoći

Elejna se okrenu prema okupljenom kairhijenskom plemstvu. „Dugo ste čekali na ovo", reče im. „Neki od vas su nezadovoljni, ali setite se da je pola moje krvi kairhijensko. Zahvaljujući ovom savezništvu, obe zemlje će postati velike. Ne tražim od vas poverenje, ali zahtevam pokornost." Oklevala je, ali ipak dodade: „Setite se i da ovo Ponovorođeni Zmaj želi."

Videla je da je oni razumeju. Rand je već jednom pokorio taj grad, premda da bi ga oslobodio od Šaidoa. Bilo bi pametno da ga ne iskušavaju da se vrati i da ga opet pokori. Kraljica se služi alatkama koje su joj pri ruci. Sama je zadobila Andor; pustiće Randa da joj pomogne sa Kairhijenom.

A onda sede. Tako jednostavna stvar, čije će posledice zaista biti dalekosežne. „Okupite svoje snage i gardiste svojih kuća", zapovedi plemićima. „Poći ćete sa andorskim snagama kroz kapije na mesto poznato kao Merilorsko polje. Sastaćemo se s Ponovorođenim Zmajem."

Velmože su delovale iznenađeno. Zar će ona istog dana da dođe, preuzme presto, pa da naredi njihovim vojskama da napuste grad. Nasmešila se. Najbolje je da dela brzo i odlučno; to će ih navići da joj se pokoravaju. I pripremiće ih za Poslednju bitku.

„Takođe", obznani ona dok su oni počeli da se došaptavaju, „hoću da prikupite sve do jednog čoveka u ovom kraljevstvu koji može da drži mač u rukama i da ga upišete u Kraljičinu vojsku. Neće biti mnogo vremena za obučavanje, ali svi će muškarci biti potrebni u Poslednjoj bici - a i žene koje žele da se bore mogu da se jave na dužnost. Takođe, obavestite sve zvonolivce u svom gradu da za sat vremena želim da se sastanem s njima."

„Ali", zausti Bertam, „proslava krunisanja, veličanstvo..."

„Slavićemo kada Poslednja bitka bude dobijena, a kairhijenska deca bezbedna", odgovori Elejna. Mora im skrenuti misli s njihovih spletki i dati im posla kojim će se zanimati, ako je to ikako moguće. „Mrdajte! Zamislite da vam je Poslednja bitka pred vratima i da će sutra otpočeti!"

Jer, to bi zaista i moglo da se desi.

Met se naslanjao na osušeno drvo i šestario pogledom po svom taboru. Udahnuo je i izdahnuo, sve vreme se smešeći, osećajući prelepu utehu koju mu je darivalo saznanje da ga više ne progone. Zaboravio je koliko je to dobar osećaj. Taj je osećaj lepši nego kada ti na oba kolena sedi po jedna lepa služavka. Pa, makar bolji nego da je jedna služavka.

Vojni tabor uveče jedno je od najlagodnijih mesta na celome svetu, čak i kada je pola tabora prazno, jer je ljudstvo otišlo za Kairhijen. Sunce je zašlo, a neki od onih koji su ostali u taboru otišli su na spavanje. Ali što se tiče onih koji sutradan imaju popodnevnu smenu, još nema razloga da odu na počinak.

Desetak logorskih vatri tinjalo je po taboru, a ljudi su sedeli za njima i naizmenično pričali o poduhvatima, ženama koje su negde ostavili ili o glasinama izdaleka. Plamen je palacao dok su se ljudi smejali, sedeči na balvanima ili kamenju; neko od njih bi povremeno krivom granom džarao žeravicu ili bacao sićušne žiške u vazduh dok su njegovi prijatelji pevali „Dođite, deve" ili „Vrbe pale u podne".

Ljudi su u Družinu došli iz desetak različitih zemalja, ali taj logor je njihov pravi dom. Met se šetao među njima, sa šeširom na glavi i ašandareijem preko ramena. Nabavio je novi šal za vrat. Ljudi znaju za njegov ožiljak, ali nema razloga da se on njime hvališe kao Luka nekim od onih njegovih krvavih kola.

Šal koji je ovoga puta odabrao bio je crven. U znak sećanja na Tajlin i na ostale koji su pali od golamove ruke. Na tren je bio u iskušenju da odabere ružičasti šal. Veoma kratak tren.

Met se nasmeši. Mada su pesme odzvanjale iz pravca nekoliko logorskih vatri, nijedna od njih nije bila preglasna, a taborom je vladao zdrav spokoj. Ne tišina. Tišina nikada nije dobra. Tišinu mrzi. Od tišine se uvek zapita ko se to baš toliko upinje da mu se prikrade. Ne, ovo je spokoj. Ljudi tiho hrču, vatra pucketa, drugi ljudi pevaju, korov šušti dok stražari prolaze. Spokojni zvuci ljudi koji uživaju u svojim životima.

Met se vratio stolu ispred svog zamračenog šatora. Sede, pa poče da prelistava hartije koje su mu tu bile složene. U šatoru je previše zagušljivo. Sem toga, ne želi da probudi Olvera.

Metov šator se mreškao na vetru. Mesto na kojem je bio delovalo je čudno - lep hrastov sto postavljen posred busena bilja, Metova stolica pored njega, a na zemlji pored stolice ibrik kuvanog jabukovog vina. Po hartijama na stolu bilo je razmešteno razno kamenje koje je negde pokupio, da ih ne bi oduvao vetar, a bile su osvetljene jednom jedinom treperavom svetiljkom.

Ne bi trebalo da uopšte ima te naslage hartije. Trebalo bi da sedi za nekom od onih vatri i da peva „Ples sa Džekom iz Senki“. Razabirao je reči te pesme, koja se slabašno čula iz pravca obližnje logorske vatre.