Tornjevi ponoći

„Četrdeset pari“, ponovi Met i odmahnu glavom. „Četrdeset krvavih pari. I to nisu sve iste čizme. Tu ti je par za svako odelo, pa deset pari u različitim stilovima, koji se slažu s makar polovinom tvojih odela. Imaš čizme za kraljeve, čizme za velmože i čizme za običan svet. Imaš čizme za zimu i čizme za leto, čizme za kišne dane i čizme za sušne dane. Imaš čak i krvave cipele koje nosiš samo kada ideš u odaju za kupanje. Lopin je imao običaj da se žali zbog toga što nema obuću koju ću da nosim kada noću idem u nužnik!"

„Shvatam... Dakle, koristiš čizme kao metaforu za breme odgovornosti i odlučivanja koje pada na aristokratiju dok oni na sebe preuzimaju vodstvo u zamršenim političkim i društvenim okolnostima i položajima."

„Metaforu za..." Met se namršti. „Krvavi pepeo, ženo. Ovo nije metafora ni za šta! To su samo čizme."

Sitejl odmahnu glavom. „Ti si mudar čovek na veoma neobičan način, Metrime Kautone."

„Dajem sve od sebe", primeti on, pa se lati ibrika s kuvanim vinom. „Mislim, da budem neobičan." Nasu pehar i pruži joj ga. Ona ga sa zahvalnošću prihvati i otpi, pa ustade. „U tom slučaju, gazda Kautone, prepustiću te da se zabavljaš najbolje što umeš. Ali ako si ostvario nekakav napredak kada je reč o kapiji za mene..."

„Elejna je kazala da će ubrzo moći da ti otvori kapiju. Za dan ili dva. Čim se ja vratim s jednog posla koji moram da obavim s Tomom i Noelom, postaraću se da se to završi."

Ona klimnu glavom u znak razumevanja. Ako se on ne vrati s tog „posla", ona će se pobrinuti za Olvera. Ona se okrenu da ode. Met je sačekao sve dok nije otišla, pa je tek onda otpio pozamašan gutljaj jabukovog vina pravo iz ibrika. To radi cele večeri, ali mislio je da ona najverovatnije ne bi volela da zna za to. To je jedna od onih stvari za koje je bolje da žene o njima ne razmišljaju.

Vratio se svojim izveštajima, ali misli su mu ubrzo odlutale na kulu Gendžei i na one krvave zmije i lisice. Ono što mu je Birgita rekla bilo je veoma prosvećujuće, ali ne naročito ohrabrujuće. Dva meseca? Dva krvava meseca provedena u lutanju tim hodnicima? To je silna i pozamašna zdela smrdljive brige, poslužene kao da je popodnevna splačina. Pored toga, ponela je vatru, muziku i gvožđe. Kršenje pravila baš i nije zamisao koje se niko drugi nije setio.

Nije se iznenadio. Kada je Svetlost načinila prvog čoveka, i taj čovek doneo prvo pravilo, verovatno se neko setio kako da ga prekrši. Ljudi kao što je Elejna prave pravila kakva njima odgovaraju. Ljudi poput Meta iznalaze načine da zaobiđu glupa pravila.

Nažalost, Birgita - jedna od legendarnih heroja Roga - nije uspela da porazi Aelfine i Elfine. To je onespokojavajuće.

Pa, Met ima nešto što ona nije imala. Sreću. Zamišljeno je sedeo, zavaljen u stolicu. Jedan od njegovih vojnika prođe pored njega. Klintok ga pozdravi; Crvenruke obilaze Meta na svakih pola sata. Još nisu prevazišh sramotu koju osećaju zbog toga što su dopustili da se golam ušunja u logor.

Opet uze Verinino pismo, prevrćući ga u ruci. Uglovi su bili iskrzani, a nekada bela hartija bila je prljava. Lupnu njime o drvo.

Onda ga baci na sto. Ne. Ne, neće ga otvoriti - čak ni kada se vrati. To je to. Nikada neće saznati šta je u njemu, i krvavo ga nije briga za to.

On ustade i ode da potraži Toma i Noela. Sutra će poći za kulu Gendžei.

53

Kapija

Pevara je držala jezik za zubima dok je hodala kroz selo Crne kule sa Džavindrom i Mazrimom Taimom.

Na sve strane je vrvelo od posla. U Crnoj kuli uvek

ima posla. Vojnici obaraju drveće; Predani skidaju s njega koru, pa balvane režu u građu usmerenim mlazevima Vazduha. Staza je bila zastrta piljevinom; Pevara se naježi kada shvati da su obližnju hrpu dasaka najverovatnije isekli Aša’mani.

Svetlosti! Znala je šta će tu zateći. Palo joj je daleko teže da se suoči s time nego što je pretpostavljala.

„I vidiš“, reče joj Taim, šetajući se s jednom rukom iza leđa, stisnutom u pesnicu. Drugom rukom je pokazivao daleki i tek delimično završeni zid od crnog kamena. „Stražarske postaje međusobno udaljene po pedeset stopa. Na svakoj će biti dva Aša’mana." Nasmeši se od zadovoljstva. „Ovo mesto će biti neprobojno."

„Da, zaista", odgovori mu Džavindra. „Zadivljujuće." Glas joj je bio ravan i u njemu se čulo da je ništa od svega toga ne zanima. „Ali s tobom sam želela da razgovaram o tome da, ako bismo mogle da odaberemo ljude sa značkom Zmaja za..."

„Opet to?“, upita Taim. Tom Mazrimu Taimu baš sevaju varnice iz očiju. Visok i crnokos čovek, s visokim saldejskim jagodicama. Nasmešio se. Ili je makar prišao najviše što je mogao takvom izrazu - bio je to polusmešak koji mu se nije odražavao u očima. Delovao je... krvoločno. „Stavio sam do znanja kakva je moja volja. A ti i dalje vršiš pritisak. Ne. Isključivo borci i Predani."

„Kako zahtevaš", odgovori Džavindra. „Mi ćemo nastaviti s našim razmatranjem."