Tornjevi ponoći

„Nikada nisu tu kada dođeš", odgovori Met, dižući svoju baklju da pregleda jedan zid. Da li su to neka pismena uklesana u ne-kamen? Nepoznato pismo tako je tanano da ga je jedva razabirao. „Ali pazi se. Znaju da se pojave iza tebe brže nego gostioničar kada začuje kako ti novčići zveckaju u kesi.“

Noel pogleda trouglasti otvor kroz koji su došli. „Misliš li da možemo ovuda da se vratimo?" Otvor je ličio na kamen i ter’angreal kroz koji je Met ranije prošao. Samo je bio drugačijeg oblika.

„Nadam se“, odgovori Met.

„Možda bi trebalo da pokušamo", predloži Noel.

Met mu klimnu. Ne dopada mu se zamisao da budu razdvojeni, ali ipak

moraju da znaju mogu li tuda da se vrate ili ne. Noel je delovao veoma rešeno i onda je zakoračio kroz prolaz. Nestao je.

Met je jedan dugi trenutak zadržao dah, ali stariji čovek se nije vratio. Je li to bila varka? Da li je taj dovratak postavljen tu da bi...

Stariji čovek se zatetura kroz otvor u prostoriju. Tom spusti svoju baklju na pod i pritrča da pomogne. Noel se ovoga puta povratio brže, trepćući da odagna slepilo. „Prolaz se zatvorio", objasni. „Morao sam da iscrtam novi trougao da bih opet ušao.“

„Bar znamo da možemo da pobegnemo", reče Tom.

Pod pretpostavkom da ga krvavi Aelfini ili Elfini ne premeste, pomislio je Met, prisetivši se svoje prethodne posete, koja se završila njegovim vešanjem. Taj put, prostorije i hodnici tajanstveno su se ispremeštali, potpuno prkoseći ispravnom stanju stvari.

„Vidiš li ti ono?" upita Tom.

Met spusti koplje, a Noel za tren oka isuka svoj gvozdeni kratki mač. Tom pokaza svoju baklju, koja je treperavo plamtela tamo gde ju je spustio na pod, pored jednog ispusta blistave pare.

Bela para zanosila je plamen, kao da duva neki povetarac. Samo, nema tog povetarca koji može učiniti da se para kreće tako neprirodno. Povijala se oko plamena obrazujući petlju. Tom priđe i diže baklju s poda. Pođe prema stubu pare, koji mu se skloni s puta. Tom zari baklju pravo u mlaz pare, koji se razdeli obilazeći plamen i opet se stapajući u jedan mlaz iznad baklje.

Tom pogleda ostale.

„Ništa me ne pitaj", reče mu Met mršteći se. „Kazao sam ti da ovo mesto nema nikakvog smisla. Ako to bude najčudnija stvar koju ćemo videti, onda sam ja muranđanski brk. Hajdemo."

Met odabra jedan hodnik i pođe njime. Druga dvojica potrčaše da ga sustignu. Para je blistala na tavanici, zasipajući crni hodnik mlečnom svetlošću. Pod se sastojao od preklopljenih trouglastih pločica, koje su opet onespokojavajuće podsećale na krljušt. Hodnik je bio širok i dugačak, a njegov suprotni kraj gubio se u mraku.

„Kad samo pomislim", reče Noel dižući svetiljku, „da je sve ovo skriveno u jednoj kuli.“

„Sumnjam da smo više u kuli", odgovori Met. Primetio je izrez u zidu ispred, kao nekakav prozor. Bio je postavljen malo previsoko da bi delovao prirodno.

„Onda gde..." Noel zaćuta kada stigoše do prozora, koji je bio oblika iskrivljenog kvadrata. Kroz prozor se video neprirodni krajolik. Nalazili su se na visini od nekoliko spratova u nekakvom tornju, ali to napolju svakako nije Andor.

Prozor je gledao na gusto, previše žuto rastinje. Met je prepoznao vretenasto drveće s krošnjama nalik na oklembešene kišobrane, mada ga je ranije video odozdo. Drveće nalik na paprat raširenog lepezastog lišća takođe mu je bilo poznato, mada je sada s njega visilo tamno crno voće. Zbog krupnog voća, granje se povilo.

„Milost Probiračeva", prošapta Noel, što je bio izraz koji Met u životu nije čuo.

Noel je imao svaki razlog da bude zapanjen; Met se sećao kako mu je bilo kad je prvi put video tu šumu, shvatajući da ga je uvrnuti dovratak odveo ne samo na neko drugo mesto, već na potpuno drugi svet. Met pogleda u stranu. Može li da vidi ona tri tornja koja je uočio prilikom svoje prve posete? Izgleda da ih nema, mada na tom mestu lako može da se desi da se kroz sledeći prozor pored kojeg prođu vidi potpuno drugačiji prizor. Mogli bi...

Zastade, a onda oštro pogleda kroz prozor. Razaznao je jedan toranj s leve strane - i tada mu je sve postalo jasno. On je u jednom od tornjeva koje je prilikom svoje prve posete video u daljini.

Suzdrža se da ne zadrhti, pa se okrenu. Sada barem sa sigurnošću zna da se nalazi na istom mestu. Znači li to da su svetovi Aelfina i Elfina zapravo jedan te isti svet? Nadao se da je tako. Moiraina je propala kroz drugi od ona dva izuvijana crvena dovratka, što znači da su je najverovatnije ugrabili Elfini, lisice.

Oni su obesili Meta; zmije su ga makar samo izbacile iz svog kraljevstva a da mu nisu dale nikakve korisne odgovore. Njih je uzeo na zub, ali lisice... one su odbile da mu odgovore na pitanja, i usadile mu ta krvava sećanja!

Met i druga dvojica nastaviše niz hodnik, a bat njihovih koraka odjekivao je po podu. Met ubrzo poče da oseća da ga posmatraju. Tako se i ranije osećao, prilikom svojih pređašnjih poseta. Okrenu se u stranu i krajičkom oka primeti slab pokret daleko iza sebe.