Tornjevi ponoći

Elfini su mu dali oružje. Pa, ako se usude da stanu između njega i Moiraine, videće šta on sve može da izvede s njihovim darom. Plamen ga spalio - videće.

Trojica priđoše kuli. Činilo se kao da nema nijednog otvora nigde na tom dve stotine stopa visokom tornju. Nije bilo ni prozora, ni spoja, ni ogrebotine. Met diže pogled, osećajući vrtoglavicu dok je gledao uz blistavu kulu prema dalekom sivom nebu. Odražava li kula previše svetlosti?

Zadrhta i okrenu se prema Tomu, pa klimnu glavom.

Kolebajući se samo na trenutak, Tom izvadi bronzani nož iz kanija za pojasom, pa priđe i prisloni ga uz toranj. Smrtno ozbiljnog lica, povuče nož u obliku trougla, otprilike jedan dlan širokog, vrha okrenutog nadole. Metal je škripao o metal, ali nije ostavljao nikakav trag za sobom. Tom završi tako što iscrta vijugavu liniju kroz središte trougla, kao kada se počinje igra „zmija i lisica".

Sva trojica su nemo stajali. Met pogleda Toma. „Jesi li to uradio kako treba?"

„Mislim da jesam", odgovori mu Tom. „Ali otkud znamo šta je tačno kako treba? Ta igra se prenosila..."

Ućuta kada se na licu kule pojavi traka svetlosti. Met odskoči i spusti koplje. Blistave linije koje su obrazovale trougao poklapale su se sa onima koje je Tom povukao, a onda - brzo kao lepet moljčevih krila - čelik u središtu trougla samo nestade.

Noel odmeri tu rupu veličine dlana. „Ovo je malčice preusko da bismo se provukli." Priđe i pogleda kroz rupu. „S druge strane je samo mrak."

Tom pogleda nož. „Izgleda da su vrata zapravo onaj trougao. To crtaš kada počinješ igru. Da probam da povučem veći?"

„Valjda", odgovori mu Met. „Sem ako te golam nije naučio kako da se provučeš kroz rupe veličine pesnice."

„Nema potrebe da budeš neprijatan", reče mu Tom i nožem povuče novi trougao oko prvog, ali ovoga puta dovoljno veliki da kroz njega prođu. Završi vijugavom linijom.

Met poče da broji. Trebalo je sedam otkucaja srca da se pojave bele linije. Čelik između izblede, otvarajući trouglasti hodnik koji je vodio u kulu. Unutrašnjost kule kao da je bila od čistog čelika.

„Svetlost me spalila", prošapta Noel. Hodnik se gubio u mraku; sunčevi zraci kao da su se kolebali da uđu u taj otvor, mada je lako moguće da je to bila samo svetlosna varka.

„I tako počinjemo igru koja ne može da se dobije", primeti Tom, vraćajući nož u korice. „Hrabrost da osnaži", prošapta Noel, prilazeći i noseći svetiljku s treperavim plamenom. „Vatra da zaslepi. Muzika da omami. Gvožđe da veže."

„I Metrim Kauton", dodade Met, „da krvavo izjednači izglede." Prođe kroz prolaz.

Svetlost blesnu, jarkobela i zaslepljujuća. On opsova i stisnu oči, i spusti ašandarei, zauzimajući - nadao se - preteći stav. Trepnu i belilo iščile. Nalazio se u središtu široke prostorije s trouglastim otvorom koji je iza njega slobodno stajao vrhom okrenutim prema podu. Bio je potpuno crn, i načinjen od izuvijanih vrpci koje su negde delovale kao da su od metala, a drugde kao da su od drveta.

Prostorija je takođe bila crna i oblika iskrivljene kocke. Bela para nadirala je iz rupa smeštenih u sva četiri ugla; ta magla je blistala od bele svetlosti. Iz te prostorije četiri hodnika vodila su u četiri pravca.

Odaja nije bila potpuno četvrtasta. Svaka stranica bila je neznatno različite dužine od ostalih, tako da su se zidovi spajali pod čudnim uglovima. A ona para! Odavala je neki sumporasti smrad od kojeg mu je došlo da diše na usta. Zidovi boje oniksa nisu bili od kamena, već od nečeg svetlucavog, poput krljušti neke ogromne ribe. Para se skupljala ispod tavanice, malčice svetleči.

Plamen ga spalio! Ovo nije ni nalik prvom mestu koje je posetio, sa uvrnutim hodnicima i kružnim vratima, ali nije ni nalik onom drugom, sa zvezdastim odajama i linijama žute svetlosti! Gde

je on to? U šta je to upao? Uznemireno se osvrnuo oko sebe.

Tom se zatetura kroz dovratak, ošamućeno trepćući. Met spusti svoju uprtnjaču i uhvati zabavljača za ruku. Potom kroz dovratak prođe Noel. Koščati čovek nije izgubio ravnotežu, ali je očigledno bio zaslepljen, pošto je svetiljku držao kao da je spreman da se njome brani od nečega.

Druga dvojica zatreptaše, a Noelu oči zasuziše, ali s vremenom su se povratili i osvrnuli oko sebe. Prostorija, baš kao hodnici koji su se pružali u sva četiri pravca - bila je potpuno prazna.

„Mete, ovo ne liči na ono što si opisao", kaza mu Tom. Glas mu je slabašno odjekivao, mada je zvučao jezivo izvitopereno. Skoro kao da im neko odgovara šapatom. Metu se od toga kosa digla na glavi.

„Znam", reče Met i izvadi baklju iz uprtnjače. „Ovo mesto nema nikakvog smisla. Priče su saglasne makar u vezi s tim. Evo, Noele, zapali ovo."

Tom takođe izvadi baklju i obojica je zapališe o Noelovu svetiljku. Aludra im je dala palidrvca, ali Met je hteo da ih sačuva. Pomalo se pribojavao da će se u toj kuli plamen ugasiti čim se upali. Ali plamen je ravnomerno goreo i davao jasnu svetlost. To ga je pomalo osokolilo.

„Dakle, gde su?“, upita Tom, obilazeći crnu prostoriju.