Veliki lov

Hodnici su još bili prazni. Skoro da je trčao. Napolje, preko jednog manjeg dvorišta, s fontanom koja je žuborila u njegovom središtu, kroz još jedan hodnik i u popločano stajsko dvorište. Lordova konjušnica, sagrađena kao deo zida tvrdinje, bila je visoka i dugačka, s velikim prozorima koji su gledali ka unutrašnjost! zidina. Konje su držali na dva sprata. Kovačnica na drugoj strani dvorišta bila je tiha. Potkivač i njegovi pomoćnici otišli su da vide dobrodošlicu.

Tema, glavni konjušar, gruboga lica, sreo ga je na vratima i duboko se naklonio dodirnuvši najpre čelo, a zatim srce. „Duhom i srcem služim, moj lorde. Kako Tema može biti na usluzi, lorde?“ Ovde nije bilo ratničkog perčina; Temina kosa ličila je na prevrnutu sivu činiju.

Rand uzdahnu. „Po stoti put, Tema, ja nisam nikakav lord.“

„Kako moj lord kaže.“ Konjušar se ovoga puta još dublje pokloni. Nevolje je stvaralo njegovo ime. Rand al’Tor. Al’Lan Mandragoran. Kod Lana, prema običaju Malkijera, kraljevsko „al“ značilo je da je kralj, iako ga on sam nikada nije koristio. Za Randa, „al“ je bilo samo deo imena, iako je čuo da je nekada davno, pre no što su Dve Reke dobile svoje ime, to značilo sin toga i toga. Ali neki od slugu u utvrdi Fal Dara shvatili su to kao da je i on kralj, ili barem princ. Svi njegovi pokušaji da dokaže suprotno postigli su samo da mu položaj umanje na lorda. Barem je mislio da je tako. Toliko klanjanja nije video ni zbog koga, čak ni zbog lorda Agelmara.

„Osedlaj mi Riđana, Tema.“ Znao je kako ne vredi ni da spominje da će to učiniti sam; Tema ne bi dozvolio da Rand isprlja ruke. „Mislim da ću provesti nekoliko dana razgledajući zemlju oko grada.“ Kada se bude popeo na leđa velikog dorata, za nekoliko dana stići će do reke Erinin, ili preći granicu s Arafelom. A onda me nikada više neće pronaći.

Konjušar se pokloni do zemlje, i ostade tako. „Oprosti, moj lorde“, prošapta promuklim glasom. „Oprosti, ali Tema ne može da posluša.“ Pocrvenevši od posramljenosti, Rand se nervozno osvrnu – nikog drugog nije bilo na vidiku – a onda uhvati čoveka za ramena i podiže ga. Možda nije mogao da spreči Temu i još nekolicinu drugih da se tako ponašaju, ali mogao je da pokuša da spreči nekog drugog da to vidi. „Zašto ne, Tema? Tema, pogledaj me, molim te. Zašto ne?“

„Tako je naređeno, lorde moj“, reče Tema, i dalje šapćući. Stalno je spuštao pogled. Nije se plašio, ali bio je posramljen što ne može da ispuni Randov zahtev. Šijenarci su shvatali posramljenost onako kako drugi ljudi shvataju žigosanje zbog krađe. „Nijedan konj ne može da napusti ovu štalu dok se ta naredba ne promeni. Isto je sa svim štalama u utvrdi, moj lorde.“ Rand otvori usta da kaže kako je sve u redu, ali umesto toga samo ovlaži usne. „Nijedan konj iz bilo koje štale?“

„Da, moj lorde. Naredba je stigla maločas. Pre samo nekoliko trenutaka.“ Tema jačim glasom dodade: „Sve kapije su takođe zatvorene, moj lorde. Niko ne može da uđe ili izađe bez dozvole. Čak ni gradska straža, ili je tako Tema čuo.“

Rand proguta pljuvačku, ali i dalje se osećao kao da ga je neko stegao za grkljan. „Naredba, Tema. Došla je od lorda Agelmara?“

„Naravno, moj lorde. Od koga drugog? Lord Agelmar nije izdao naredbu Temi, naravno, niti čoveku koji je govorio s Temom, ali, moj lorde, ko bi drugi mogao da izda takvo naređenje u Fal Dari?“

Ko drugi? Rand poskoči kada se u zvonari tvrdinje zvučno oglasilo najveće zvono. Pridružiše se i druga, a onda i zvona iz grada.

„Ako Tema može biti tako smeo da primeti“, reče konjušar nadglasavši zvonjavu, „moj lord mora da je veoma srećan.“

Rand je morao da viče da bi ga Tema čuo. „Srećan? Zašto?“

„Dobrodošlica je završena, moj lorde.“ Tema pokaza ka zvonari. „Amirlin Tron će sada poslati po mog gospodara i njegove prijatelje.“

Rand potrča. Video je iznenađenje na Teminom licu, a onda je zamakao za ugao. Nije ga bilo briga Šta će Tema misliti. Sada će poslati po mene.

3

Prijatelji i neprijatelji

Rand nije pobegao daleko. Odjurio je samo do kapije iza konjušnice. Usporio je pre no što je stigao dotle, pokušavajući da izgleda opušteno.

Zasvođena kapija bila je čvrsto zatvorena. Jedva da je bila dovoljno velika da dvojica ljudi projašu kroz nju jedan pored drugog, ali kao i ostale kapije u spoljašnjem zidu, bila je okovana širokim prangama crnog gvožđa i zamandaljena debelim zasunom. Pred njom su stajala dvojica stražara. Imali su jednostavne kupaste šlemove, oklopne prsnike i verižnjače, kao i duge mačeve na leđima. Na grudima njihovih zlatnih tunika bio je znak crnog sokola. Znao je jednog od njih iz viđenja. Zvao se Ragan. Ožiljak od troločke strele na Raganovom preplanulom obrazu iza prečaga vizira ličio je na beli trougao. Iscerio se kada je video Randa.

„Mir ti bio naklonjen, Rande al’Tore.“ Ragan je morao da viče kako bi nadjačao zvonjavu. „Nameravaš li da mlatiš zečeve po glavi, ili i dalje tvrdiš da je ta motka luk?“ Drugi stražar se pomeri bliže sredini kapije.