Veliki lov

Perin podiže pogled. Žute oči svetlucale su u polumraku kao žeženo zlato. Moiraina nas nije povredila?, pomisli Rand. Perinove oči bile su zagasitosmeđe kao Metove kada su napustili Dve Reke. Rand pojma nije imao kako je došlo do te promene – Perin nije želeo da priča o tome, niti o bilo čemu drugom otkad se to desilo – ali do toga je došlo u isto vreme kada se i pogrbio u ramenima i udaljio, kao da se osećao usamljenim, čak i među prijateljima. Perinove oči i Metov bodež. Ništa od toga ne bi se desilo da nisu napustili Emondovo Polje, a Moiraina je bila ta koja ih je odvela. Znao je da to nije pošteno. Verovatno bi ih Troloci sve pobili, kao i dobar deo Emondovog Polja, da ona nije došla u njihovo selo. Ali to nije činilo da se Perin smeje kao nekada, ili da bodež nestane s Metovog pojasa. A ja? Da sam ja kod kuće, i živ, da li bih opet bio ono što sam sada? Barem ne bih brinuo šta će mi Aes Sedai uraditi.

Met ga je i dalje upitno gledao, a Perin podiže glavu dovoljno da ga odmeri. Loijal je strpljivo čekao. Rand nije mogao da im kaže zašto mora da se drži dalje od Amirlin Tron. Nisu znali Šta je on. Lan je znao, kao i Moiraina. I Egvena i Ninaeva. Želeo je da niko od njih ne zna, posebno Egvena, ali barem su Met i Perin – kao i Loijal – verovali da je i dalje onaj stari. Mislio je da bi radije umro no dozvolio da saznaju. Nije želeo da vidi oklevanje i zabrinutost koje bi ponekad zapazio u Egveninom i Ninaevinom pogledu, čak i kada su se najviše trudile da se to ne primeti.

„Neko me... posmatra“, naposletku reče. „Prati me. Samo... Samo, nema nikoga.“

Perin naglo podiže glavu, a Met obliznu usne i prošapta: „Sen?“

„Naravno da ne“, frknu Loijal. „Kako bi neko od Bezokih ušao u Fal Daru – bilo u grad, bilo u utvrdu? Po zakonu, niko ne sme da krije lice unutar gradskih zidina, a ulice su noću osvetljene lampama, tako da nema nijedne senke u kojoj bi Mirdraal mogao da se sakrije. To je nemoguće.“

„Zidovi neće zaustaviti Sen“, promrmlja Met. „Ne ako želi da uđe. A nisam siguran da će zakoni i lampe imati većeg uspeha.“ Nije zvučao kao neko ko je pre pola godine bio gotovo uveren da su Seni samo zabavljačke priče. I on je video previše.

„A tu je i vetar“, dodade Rand. Glas skoro da mu nije ni zadrhtao dok je pričao šta se dogodilo na vrhu kule. Perin stisnu pesnice sve dok se nije začulo pucketanje zglobova. „Želim samo da odem odavde“, završi Rand. „Želim da odem na jug. Nekuda daleko. Samo nekud daleko.“

„Ali ako su kapije zatvorene“, reče Met, „kako ćemo izaći?“

Rand ga zabezeknuto pogleda. „Mi?“ Morao je da ode sam. Na kraju će biti opasno za bilo koga da bude s njim. Postaće opasan, a čak ni Moiraina nije mogla da kaže koliko mu je ostalo. „Mete, znaš da moraš u Tar Valon s Moirainom. Rekla je da jedino tamo mogu da te odvoje od tog prokletog noža, a da pri tom ne umreš. A znaš Šta će se desiti ako ga zadržiš.“

Ne shvatajući Šta radi, Met dodirnu kaput preko bodeža. „Poklon od Aes Sedai je isto što i mamac na udici za ribu“, naveo je. „Pa, možda ne želim da sam sebi stavim kuku u usta. Možda je ono što želi da uradi u Tar Valonu, šta god to bilo, gore od onoga što mi se sprema. Možda i laže. Istina koju ti Aes Sedai govori nikad nije istina koju misliš da čuješ.“

„Imaš li još neku staru izreku koju bi želeo da kažeš?“, upita Rand. „Južni vetar donosi prijatnog gosta, a severni vetar praznu kuću ? Svinja sva u zlatu i dalje je svinja ? A Šta kažeš na: priča neće ošišati ovce ? Glupe reči su kao prašina

?“

„Polako, Rande“, tiho reče Perin. „Nema potrebe da budeš tako grub.“

„Nema? Možda ne želim da se vas dvojica vučete sa mnom. Da se stalno saplićem o vas i da vas vadim iz nevolja u koje sami upadate. Da li ste ikada pomislili na to? Nek sam spaljen, da li vam se ikada učinilo da sam možda umoran od vas dvojice? Stalno ste tu i dosta mi je toga.“ Bol na Perinovom licu presekao ga je kao nož, ali neumoljivo je nastavio dalje. „Neki ovde misle da sam lord. Lord. Možda mi se to sviđa. Ali pogledajte vas dvojicu, kockate se s konjušarima. Kada pođem, otići ću sam. Vas dvojica možete u Tar Valon, ili se obesite, što se mene tiče, ali odavde idem sam.“

Met se ukočio i stezao bodež preko kaputa dok mu šaka nije pobelela. „Ako tako hoćeš“, hladno reče. „Mislio sam da smo... Kako god hoćeš, el’Tore. Ali ako odlučim da pođem u isto vreme kad i ti, poći ću, a ti me se samo kloni.“

„Niko nikuda ne ide“, kaza Perin, „ako su kapije zaprečene.“ Ponovo je gledao u pod. Od kockara dopre smeh kada je neko izgubio.