Veliki lov

Loijal trznu ušima i okrenu glavu ka Randu. Kada je video ko je tu, široko mu se nasmeši i priđe. „Ah, tu si.“ Glas mu je bio nalik na brujanje bumbara. „Nisam te primetio na Dobrodošlici. To je bilo nešto što nisam ranije video. Dve stvari: šijenarsku Dobrodošlicu i Amirlin Tron. Izgledala je umorno, zar ti se ne čini tako? Biti Amirlin sigurno nije lako. Pretpostavljam da je gore no biti Starešina.“ Zastao je, zamišljenog izraza lica, ali samo na tren. „Reci mi, Rande, da li se i ti kockaš? Ovde igraju jednostavniju igru, sa samo tri kockice. U stedingu koristimo četiri. Ne daju mi da igram, znaš. Samo kažu: ’Slava graditeljima’, i neće da igraju protiv mene. Mislim da to nije pošteno, a ti? Kockice koje koriste jesu strašno male“ – namrštio se na jednu od svojih šaka, dovoljno veliku da pokrije čitavu ljudsku glavu – „ali i dalje mislim...“

Rand ga zgrabi za ruku i prekinu ga. Graditelji! „Loijale, Ogijeri su sagradili Fal Daru, zar ne? Znaš li neki izlaz, izuzev kapija? Neki tunel, slivnik. Bilo Šta, samo da je dovoljno veliko da se čovek provuče. Još i ako je bezbedno od vetra, bilo bi sjajno.“

Loijal se bolno namrštio. Krajevi obrva skoro da su mu doticali obraze. „Rande, Ogijeri su sagradili Mafal Dardanel, ali taj grad je uništen u Troločkim ratovima. Ovo su“ – on širokim prstom dodirnu zid – „sagradili ljudi. Mogu da nacrtam kako je Mafal Dardanel bio sagrađen – video sam kartu jednom, u nekoj staroj knjizi u Stedingu Šangtai – ali o Fal Dari ne znam ništa više od tebe. Ali jeste dobro sagrađena, zar ne? Jednostavna i ozbiljna, ali dobro sagrađena.“

Rand klonu na zid, čvrsto zatvorivši oči. „Potreban mi je izlaz“, prošapta. „Kapije su zaprečene, a stražari nikog ne puštaju, ali potreban mi je izlaz.“

„Ali zašto, Rande?“, polako reče Loijal. „Niko te ovde neće povredi ti. Jesi li dobro? Rande?“ Iznenada podiže glas: „Mete! Perine! Mislim da je Rand bolestan.“

Rand otvori oči i vide kako njegovi prijatelji ustaju iz grupe kockara. Met Kauton, dugonog kao roda, s blagim osmehom na licu, kao da zna nešto smešno što niko drugi ne zna. Čupavi Perin Ajbara, širokih ramena i mišićavih ruku jer je radio kao kovačev šegrt. Obojica su i dalje nosili svoju odeću iz Dve Reke, jednostavnu i jaku, ali iznošenu.

Met baci kocke nazad u polukrug dok je izlazio, a jedan od ljudi uzviknu: „Čekaj, južnjače, ne možeš da prekineš dok dobijaš.“

„Bolje nego dok gubim“, reče Met nasmejavši se i nesvesno dodirnu kaput kod struka, a Rand se žacnu. Met je tu držao bodež s rubinom u balčaku, od koga se nije odvajao. Bodež od koga nije mogao da se odvoji. Bilo je to izopačeno sečivo iz mrtvog grada, Šadar Logota. Izopačeno i iskvareno zlom koje beše skoro podjednako loše kao sam Mračni. Zlom koje je pre dve hiljade godina uništilo Šadar Logot, ali i dalje živelo u napuštenim ruševinama. Ta izopačenost će ubiti Meta ako zadrži bodež, a ubiće ga još brže ako ga ostavi. „Imaćeš drugu priliku da povratiš svoj novac.“ Podozrivo šmrktanje ljudi koji su klečali govorilo je da nisu mislili kako je to moguće.

Perin je sledio Meta oborenih očiju. Ovih dana je stalno gledao u zemlju, a ramena mu behu pogrbljena, kao da nosi neki teret prevelik čak i za njih.

„Šta je bilo, Rande?“, upita Met. „Beo si kao tvoja košulja. Hej! Gde si našao tu odeću? Pretvaraš se u Šijenarca? Možda ću i ja sebi kupiti takav kaput, i finu košulju.“ Zatresao je džep kaputa i začu se zveckanje novčića. „Izgleda da imam sreće s kockama. Skoro da ne moram ni da ih pipnem da bih dobio.“

„Ne moraš ništa da kupiš“, umorno reče Rand. „Moiraina je naredila da se sva naša odeća zameni. Koliko znam, već je spaljena, izuzev toga na vama. Elansu će verovatno doći da pokupi i to, tako da bih se ja brzo presvukao da sam na vašem mestu, pre no što vam je skine s leđa.“ Perin i dalje nije dizao pogled, ali se zacrvene; Met se još više isceri, mada je njegov osmeh delovao usiljeno. I oni su imali susrete u kupatilima, i samo je Met pokušavao da se pretvara kako mu je svejedno. „I ja nisam bolestan. Samo moram da izađem odavde. Amirlin Tron je ovde. Lan reče... reče da je bolje da sam otišao pre nedelju dana, pošto je ona ovde. Moram da odem, a sve kapije su zatvorene.“

„To je rekao?“, namršti se Met. „Ne razumem. On nikada ništa ne bi rekao protiv neke Aes Sedai. Zašto sada? Vidi, Rande, ja ne volim Aes Sedai ništa više od tebe, ali one nam ništa neće uraditi.“ To je rekao tihim glasom osvrnuvši se preko ramena da vidi ne prisluškuje li ih neko od kockara. U Krajinama su se možda bojali Aes Sedai, ali ih nisu mrzeli. Daleko od toga. Nipodaštavajuća primedba o njima mogla bi da izazove tuču, ili nešto još i gore. „Pogledaj Moirainu. Ona nije tako loša, iako je Aes Sedai. Počeo si da misliš kao stari Cen Bjui, koji kod kuće priča svoje neverovatne priče u gostionici Kod Vinskog izvora. Mislim, nije nas povredila, a neće ni one. Zašto bi to htele?“