Veliki lov

„Možete da idete ili ostanete“, progovori Loijal, „skupa ili svaki za sebe. Nije bitno. Sva trojica ste ta’veren. Čak i ja mogu to da vidim, iako nemam Dar. Vidi se po onome što se dešava oko vas. A i Moiraina Sedai misli tako.“

Met podiže ruke. „Dosta više, Loijale. Ne želim više da slušam o tome.“

Loijal odmahnu glavom. „Hteo ti da slušaš ili ne, to je i dalje istina. Točak vremena tka Šaru Doba, koristeći živote ljudi kao niti. A vas trojica ste ta’veren, središnje tačke tkanja.“

„Dosta više, Loijale.“

„Izvesno vreme Točak će savijati Šaru oko vas trojice, ma Šta vi radili. A Šta god budete radili, verovatnije će biti po izboru Točka, no po vašem.

Ta’veren vuče istoriju za sobom i oblikuje Šaru samim svojim postojanjem, ali Točak tka ta’verena u čvršću nit no ostale ljude. Kuda god da idete i šta god da radite, sve dok Točak ne odluči drugačije bićete...“

„Dosta više!“, prodra se Met. Kockari se obazreše, a on ih prostreli besnim pogledom pred kojim poniknuše, nastavljajući s igrom.

„Žao mi je, Mete“, zatutnja Loijal. „Znam da pričam previše, ali nisam hteo...“

„Ja više ne ostajem ovde“, obrati se Met gredama, „s Ogijerom dugačkog jezika i pokondirenom budalom. Ideš li, Perine?“ Perin uzdahnu, pogleda Randa, a onda klimnu.

Rand ih je posmatrao kako odlaze, dok ga je grlo peklo. Moram ići sam. Svetlost mi pomogla, moram.

Loijal je takođe gledao za njima. Obrve mu behu opuštene, a izraz lica zabrinut. „Rande, zaista nisam mislio...“

Rand natera sebe da grubim glasom kaže: „A Šta ti čekaš? Idi s njima! Ne znam Šta još tražiš ovde. Nisi mi ni od kakve koristi ako ne znaš izlaz odavde. Hajde, idi! Idi, pronađi svoje drveće, i svoje dragocene gajeve, ako nisu svi posečeni. A ako jesu, daleko im lepa kuća.“

Loijalove oči, velike poput šolja, izgledale su najpre iznenađeno i povređeno, ali onda se skoro gnevno suziše. Rand nije mislio da je to moguće. Neke od starih priča tvrdile su da su Ogijeri bili žestoki, mada nikada nisu govorile u kom smislu, ali Rand nikada nije sreo nekog blagog poput Loijala.

„Ako tako želiš, Rande al’Tore“, hladno reče Loijal. Ukočeno se naklonio i otišao za Metom i Perinom.

Rand se nasloni na naslagane vreće sa žitom. Pa, reče glas u njegovoj glavi, uradio si to, zar ne? Morao sam,

kaza on glasu. Postaću opasan za one koji su u mojoj blizini. Krv i pepeo, poludeću i... Ne! Ne, neću! Neću koristiti Moć, pa neću ni poludeti... Ali ne smem da rizikujem. Ne smem, zar ne shvataš? Ali glas mu se samo smejao.

Rand iznenada shvati da ga kockari gledaju. Svi oni, i dalje klečeći pored zida, okrenuli su se da ga zapanjeno posmatraju. Šijenarci bilo kog društvenog položaja uvek su se ponašali učtivo i pažljivo, čak i prema krvnim neprijateljima, a Ogijeri nikada nisu bili neprijatelji Šijenara. Oči su im bile razrogačene od zaprepašćenja. Lica im behu bezizražajna, ali pogledi su im govorili da je pogrešno postupio. Deo njega mislio je da su u pravu, a to je samo dalo snage njihovoj tihoj optužbi. Samo su ga gledali, ali on se isteturao iz ostave kao da ga jure.

Nastavio je da juri kao obeznanjen kroz skladišta, tražeći mesto gde bi se sklonio dok ponovo ne dozvole saobraćaj kroz kapije. A onda bi, možda, mogao da se sakrije u nekim taljigama. Ako ne budu pretraživali taljige na izlazu. Ako ne budu pretražili skladišta, ili čitavu utvrdu. Tvrdoglavo je odbijao da razmišlja o tome, usredsredivši se na to da pronađe skrovište. Ali svako mesto koje je našao – udubina u gomili džakova sa žitom, uzani prolaz duž zida iza nekih buradi s vinom, napuštena ostava napola ispunjena praznim sanducima i senkama – izgledalo je kao da bi ga tu mogli pronaći. A izgledalo je i da bi ga nevidljivi posmatrač, ko god – ili šta god – bio, takođe mogao naći. I tako je i dalje tražio, žedan, prašnjav i s paučinom u kosi.

A onda je došao do nekog hodnika slabašno osvetljenog bakljama. Njime je koračala Egvena, zastajući da proviri u ostave kraj kojih je prolazila. Tamna kosa koja joj je padala do struka bila je povezana crvenom trakom. Nosila je sivu haljinu šijenarskog kroja, opervaženu crvenim. Pri pogledu na nju, preplavio ga je osećaj tuge i gubitka. Bilo je još i gore no kada je najurio Meta, Perina i Loijala. Odrastao je misleći da će se jednog dana oženiti Egvenom... Oboje su tako mislili. Ali sada...

Poskočila je kada se pojavio ispred nje i glasno uzdahnula. „Tu si, dakle. Met i Perin mi rekoše Šta si uradio. Kao i Loijal. Znam Šta pokušavaš, Rande. To je jednostavno glupo.“ Prekrstila je ruke i pogledala ga svojim velikim tamnim očima. Oduvek se pitao kako joj uspeva da ga gleda s visine kad god hoće, iako mu je bila visoka samo do grudi, i pride dve godine mlađa.