Veliki lov

Neki delovi tvrđave bili su prazni. Ljudi koji su obično radili tamo pušteni su zbog iznenadnog praznika. Primer je bila oružareva kovačnica. Sve vatre behu zapretene, a nakovanj je ćutao. Bio je tih, hladan, beživotan. Ali ipak, Rand je osećao da kovačnica nije prazna. Naježio se i okrenuo oko sebe. Nije bilo nikoga. Samo veliki četvrtasti sanduci s alatkama i burad za kaljenje, prepuna ulja. Dlačice na vratu mu se naježiše i on se ponovo okrenu. Na zidovima su visili čekići i mašice. Besno je prešao pogledom preko velike sobe. Nema ovde nikoga. To ja samo umišljam. Onaj vetar, i Amirlin... To je dovoljno da čovek počne da umišlja.

Kada je izašao u oružarsko dvorište, vetar se na trenutak zakovitla oko njega. Uprkos sebi, poskočio je misleći da će pokušati da ga uhvati. Za trenutak ponovo oseti nejasan miris raspadanja, i začu kako mu se neko podmuklo smeje iza leđa. Samo na trenutak. Preplašen, načinio je krug, zabrinuto gledajući. U dvorištu popločanom grubim kamenom nije bilo nikog sem njega. Samo tvoja prokleta mašta!

Ali ipak je potrčao. Učinilo mu se da je ponovo začuo smeh iza sebe, ovoga puta bez vetra.

Kada se našao u dvorištu u kome je bio naslagan ogrev, to prisustvo se vratilo, taj osećaj da je neko tu. Imao je utisak da ga iza visoko naslaganih cepanica pod dugim strehama gledaju neke oči, da ga pogledi streljaju preko poslaganih dasaka i brvana namenjenih čvrsto zatvorenoj stolarskoj radnji na suprotnoj strani dvorišta. Nije hteo da se osvrće, nije hteo da misli kako je moguće da se jedan par očiju tako brzo premesti s jednog mesta na drugo. Kako može da pređe otvoreno dvorište, od naslaga ogreva do drvne građe, a da on ne primeti nikakav pokret. Bio je siguran da je u pitanju bio samo jedan par očiju. Umišljam. Ili, možda, već ludim. Zadrhtao je. Ne još. Svetlosti, ne još, molim te.

Ukočenih leđa, prešao je preko dvorišta, a nevidljivi posmatrač ga je pratio.

Oči su stalno bile s njim. U dubokim hodnicima osvetljenim sa svega nekoliko baklji, u ostavama ispunjenim vrećama sušenog graška i pasulja, zakrčenim nakrivljenim policama na kojima su bile naslagane smežurane repe i cvekle, ili možda bačve vina, čabrovi usoljene govedine i burad tamnog piva. Nekad su ga pratile, a nekada bi već čekale kada bi ušao u prostoriju. Čuo je odjek samo svojih koraka. Nijednom nije čuo škripu vrata, sem kada bi ih sam otvorio, ali oči su bile tu. Svetlosti, zaista ludim.

A onda je otvorio vrata još jedne ostave i ispuni ga olakšanje kada je čuo ljudske glasove i smeh. Ovde neće biti nevidljivih pogleda. Rand uđe.

Polovina sobe bila je sve do tavanice ispunjena vrećama žita. U drugoj polovini mnoštvo ljudi klečalo je u polukrugu ispred jednog od golih zidova. Svi su nosili kožne prsluke i imali frizuru u obliku prevrnutih činija. To je značilo da su bili prosti radnici. Nije bilo ratničkih perčina, niti livreja. Niko ko bi mogao slučajno da ga izda. A Šta ako me izdaju namerno?

Zveket kockica se čuo uprkos njihovom tihom mrmljanju, a neko se raskalašno nasmeja kada kockice padoše.

Loijal ih je posmatrao, zamišljeno trljajući bradu ogromnim prstom. Glava mu je skoro doticala grede, dva hvata od zemlje. Niko od kockara nije ga ni pogledao. Ogijeri nisu bili baš svakodnevna pojava u Krajinama, niti bilo gde drugde, ali tu su ih poznavali i prihvatali, a Loijal je bio u Fal Dari dovoljno dugo da ne izaziva mnogo uzbuđenja. Ogijerova tamna tunika s krutim okovratnikom bila je zakopčana sve do vrata, a od struka se širila i padala preko visokih čizama. Jedan od velikih džepova bio je nečim napunjen. Knjigama, bio je siguran Rand. Čak i gledajući ljude kako se kockaju, Loijal ne bi bio daleko od knjige.

Uprkos svemu, Rand uhvati sebe kako se ceri. Loijal je često tako uticao na njega. Ogijer je znao toliko mnogo o nekim stvarima, a tako malo o drugim. Izgledao je kao da želi da zna sve. Ali Rand je još pamtio svoj prvi susret s Loijalom, s njegovim ćubastim ušima, obrvama koje su visile nalik na duge brkove i nosem širokim skoro koliko i čitavo lice — video ga je i pomislio da se suočio s Trolokom. I dalje se stideo toga. Ogijeri i Troloci. Mirdraali i stvorovi iz mračnih ćoškova ponoćnih priča. Stvari iz predanja i legendi. Tako je mislio o njima pre no što je napustio Emondovo Polje. Ali otkad je otišao od kuće video je previše stvari iz priča glavom i bradom da bi ikada više bio potpuno siguran u nešto. Aes Sedai, nevidljivi posmatrači i vetar koji je mogao da uhvati i drži. Osmeh mu se izgubi s lica.

„Sve priče su istinite“, tiho reče.