Veliki lov

„Poznaju me“, kaza ona, ali zvučala je uznemireno kada je dodala: „Svaki put kad dođem, sve su gori. I to svi stražari. Zlobniji i tmurniji. Kada sam prvi put došla, Čangu je pričao šale. Nidao više ni ne govori. Ali pretpostavljam da rad na ovakvom mestu ubije čoveku raspoloženje. Možda sam ja u pitanju. Ovo mesto utiče i na moje raspoloženje.“ Uprkos svojim recima, samopouzdano ga odvuče u crnilo. On je držao ruku na balčaku mača.

Nejasna svetlost njihove svetiljke otkrivala je široki hodnik. Duž zidova su bile rešetke, a iza njih kamene ćelije. Samo su dve pored kojih su prošli bile zauzete. Ljudi u njima digoše se u sedeći položaj na svojim uskim ležajevima kada ih je svetlo dotaklo. Zaklonili su lice rukama, streljajući pogledom između prstiju. Iako su im lica bila skrivena, Rand je bio siguran da posmatraju njega i Egvenu. Oči su im sijale pod svetlošću.

„Ovaj ovde voli da pije i da se tuče“, promrmlja Egvena, pokazujući zdepastog mišićavog čoveka. „Ovoga puta je uništio trpezariju jedne gradske gostionice potpuno sam, i teško povredio nekog čoveka.“ Drugi zatvorenik nosio je kaput širokih rukava opervažen zlatom i niske, sjajne čizme. „Ovaj je pokušao da napusti grad a da nije platio račun u gostionici“ – glasno je šmrknula zbog toga; njen otac je bio i gostioničar i gradonačelnik Emondovog Polja. „Nije platio dug petorici-šestorici zanatlija i trgovaca.“

Ljudi se izdraše na njih. Bile su to grlene psovke kakve Rand nije čuo ni od trgovačkih stražara.

„I oni su svakim danom sve gori“, napetim glasom kaza Egvena i ubrza korak.

Kada su stigli pred ćeliju Padana Fejna, Egvena je bila toliko ispred Randa da je on bio potpuno van svetlosti. Stao je u senke iza svetiljke.

Fejn je sedeo na svom ležaju, nagnut napred kao da nešto iščekuje, baš kao što Čangu reče. Koščat i oštrook čovek, dugih ruku i velikog nosa, bio je još mršaviji no što se Rand sećao. Nije ga tamnica izgladnela – hrana je ovde bila ista koju su i sluge jele, a čak ni najgori zatvorenik nije bio uskraćen – već ono što je učinio pre dolaska u Fal Daru.

Kada ga ugleda, Rand se priseti onoga što bi radije zaboravio. Fejn na sedištu svojih velikih kola, koja prelaze preko Kolskog mosta i dolaze u Emondovo Polje na dan Zimske noći. A na Zimsku noć došli su Troloci. Ubijali su i palili. Lovili. Moiraina je rekla da su lovili tri mladića. Lovili mene, mada to nisu znali. A Fejn je bio njihov pas tragač.

Fejn ustade kada se Egvena približila. Nije zaklonio oči, čak ni zatreptao zbog svetla. Nasmešio joj se. Osmeh mu je bio lažan. A onda, podiže pogled iznad njene glave i zagleda se pravo u Randa, koji se krio u crnilu iza svetla. Upro je svoj dugi prst u njega. „Osećam da se kriješ tamo, Rande al’Tore“, reče on, skoro zapevajući. „Ne možeš da se sakriješ. Niti od mene, niti od njih. Mislio si da je završeno, zar ne? Ali bitka nikada nije završena, al’Tore. Dolaze po mene, a dolaze i po tebe. Rat se nastavlja. Bio ti živ ili mrtav, za tebe nikada neće biti gotovo. Nikada.“ Iznenada, poče da poje:

Uskoro sviće dan kada će svi biti slobodni, čak i ja, čak i ti.

Uskoro sviće dan kada će svi umreti, ja ne, ali svakako ti.

Spustio je ruku i podigao pogled ka tami. Usta mu behu iskrivljena u izopačeni osmeh. Kikotao se grleno, kao da ga je zabavljalo to što je video. „Mordet zna više no svi vi. Mordet zna.“

Egvena je uzmicala, sve dok nije dotakla Randa. Krug svetlosti dopirao je samo do rešetke Fejnove ćelije. Torbara je sakrila tama, ali i dalje su čuli njegov smeh. Iako nije mogao da ga vidi, Rand je bio siguran da Fejn i dalje zuri u prazninu.

Stresavši se, s mukom je pustio balčak. „Svetlosti!“, promuklo uzviknu. „Ovo bi trebalo da znači da se ponaša kao ranije?“

„Nekada mu je bolje, nekada gore.“ Egvenin glas je podrhtavao. „Ovo je gore – mnogo gore no obično.“

„Pitam se Šta li vidi. Poludeo je, čim u mraku bulji u kamenu tavanicu.“ Da tu nema kamena, gledao bi pravo u ženske odaje. Tamo gde su Moiraina i Amirlin Tron. Stresao se ponovo. „Poludeo je.“

„Ovo nije bila pametna zamisao, Rande.“ Osvrnuvši se prema ćeliji, odvukla ga je dalje i snizila glas, kao da se plaši da bi Fejn mogao da je čuje. Pratilo ih je njegovo cerekanje. „Iako te ovde neće tražiti, ne mogu da ostanem s njim kad je ovakav. A mislim da ni ti ne bi trebalo. Danas je nekako...“ Uzdahnu duboko i zadrhta. „Postoji mesto sigurnije pred potragom čak i od ovog. Nisam ga spomenula ranije jer je bilo lakše da dođeš ovamo, ali nikada te neće tražiti u ženskim odajama. Nikada.“

„Ženske... Egvena, Fejn je možda lud, ali ti si luđa. Ne možeš da se kriješ od stršljena u njihovom gnezdu.“