Veliki lov

Moiraina se nasmeši, ali njene oči se nisu smejale. „Misliće još gore o meni pre no što završim. Met će jedva dočekati priliku da postane tako veliki deo legende o Rogu, a ne bi trebalo da bude teško ubediti Perina. Potrebno mu je nešto da mu skrene um sa sopstvenih nevolja. Rand zna Šta je – barem nešto od toga – i prirodno je da se toga boji. Želi da ode nekud sam, gde ne može nikoga da povredi. Kaže da nikada više neće koristiti Moć, ali boji se da neće biti u stanju da se zaustavi.“

„I trebalo bi. Lakše je odustati od gašenja žeđi vodom.“

„Tačno tako. I želi da ga Aes Sedai ostave na miru.“ Moiraina se slabašno nasmeja. „Ako mu ponudimo priliku da ostavi Aes Sedai za sobom i provede još malo vremena sa svojim prijateljima, trebalo bi da bude željan koliko i Met.“

„Ali kako će ostaviti Aes Sedai za sobom? Svakako moraš da putuješ s njim. Sada ne možemo da ga ispustimo iz šaka, Moiraina.“

„Ne mogu da putujem s njim.“ Dug je put od Fal Dare do Ilijana, ali već je proputovao skoro toliko. „Neko vreme mora provesti pušten s povoca. Tome nema pomoći. Naredila sam da se sva njihova odeća spali. Bilo je previše prilika da neka krpica padne u pogrešne ruke. Pročistiću ih pre no što pođu; neće čak ni shvatiti Šta sam uradila. Na taj način, neće biti prilike da ih prate, a jedina druga pretnja te vrste zaključana je u ovdašnjoj tamnici.“ Na pola odobravajućeg klimanja glavom Amirlin zastade da je upitno pogleda, ali Moiraina nije stala. „Putovaće bezbedno koliko to mogu da postignem, Sijuan. A kada budem bila potrebna Randu u Ilijanu, biću tamo, i postaraću se da on bude taj koji će pokazati Rog Savetu devetorice i Saboru. Postaraću se za sve u Ilijanu. Sijuan, Ilijanci će pratiti Zmaja, ili Ba’alzamona samog ako dođe s Rogom Valera, a isto je i s većim brojem onih koji su se skupili za Lov. Istinski Ponovorođeni Zmaj neće imati potrebe da okupi sledbenike pre no što plemena krenu protiv njega. Počeće s plemenom oko sebe i vojskom.“

Amirlin pade u svoju stolicu, ali se smesta nagnu napred. Izgledalo je kao da je zarobljena između premora i nade. „Ali da li

će se proglasiti? Ako se boji... Svetlost zna da bi trebalo, Moiraina, ali ljudi koji se proglase Zmajem žele moć. Ako on ne želi...“

„Ima načina da ga proglasim Zmajem, želeo on to ili ne. A čak i ako ne budem uspela, sama Sara će se postarati da bude proglašen, želeo on to ili ne. Seti se da je on ta’veren, Sijuan. On nema uticaja na svoju sudbinu ništa više no što fitilj sveće ima uticaja na plamen.“

Amirlin uzdahnu. „To je rizično, Moiraina. Rizično. Ali moj otac je govorio: devojko, ako ne rizikuješ, nećeš ni dobiti bakrenjak.

Moramo sve da isplaniramo. Sedi, ovo neće biti brzo. Poslaću po vino i sir.“

Moiraina odmahnu glavom. „Već smo predugo same ovde. Ako je bilo koja od njih pokušala da prisluškuje i otkrila tvoje Štitove, već će se čuditi. To nije vredno rizika. Možemo zakazati još jedan sastanak sutra.“ Sem toga, najdraža moja prijateljice, ne mogu ti kazati sve, a ne mogu ni da dozvolim sebi da znaš kako ti ponešto i ne pričam.

„Pretpostavljam da si u pravu. Ali to mora biti odmah izjutra. Ima toliko toga što moram da znam.“

„Izjutra“, složi se Moiraina. Amirlin ustade, a onda se ponovo zagrliše. „Ujutru ću ti reći sve što treba da znaš.“

Kada je Moiraina izašla u predvorje, Leana je prostreli oštrim pogledom, a onda jurnu u Amirlininu odaju. Moiraina je pokušala da načini pokajnički izraz lica, kao da je pretrpela jednu od čuvenih Amirlininih grdnji – većina žena, ma koliko jake volje bile, vraćale su se s tih sastanaka razrogačenih očiju i klecavih kolena. Ali taj izraz joj je bio suviše stran. Delovala je više besno no bilo Šta drugo, što je prilično služilo svrsi. Jedva da je bila svesna ostalih žena u predvorju. Učinilo joj se da su neke došle, a neke otišle otkako je ona ušla kod Amirlin, ali nije ih ni pogledala. Bilo je kasno, a mnogo toga je trebalo da se uradi pre jutra. Mnogo toga, pre no što ponovo razgovara s Amirlin Tron.

Ubrzavši korak, zašla je dublje u utvrdu.

Da je ikog bilo da vidi, kolona koja se praćena zveckanjem amova kretala pod mladim mesecom po Tarabonu bila bi impresivan prizor. Dve hiljade Dece Svetla, na konjima, u belim tunikama i plaštovima, sjajnih oklopa, s komorom, vozarima i konjušarima s rezervnim konjima. Bilo je sela u ovoj zemlji retkih šuma, ali oni su napustili puteve i držali se dalje čak i od farmi. Trebalo je da se sretnu... s nekim... u sićušnom selu blizu severne granice Tarabona, blizu Almotske ravnice. Geofram Bornhald, koji je jahao na čelu svojih ljudi, pitao se o čemu se zapravo radi. Predobro se sećao svog razgovora s Pedronom Nijalom, lordom kapetanom zapovednikom Dece Svetla, u Amadoru, ali malo toga je tamo saznao.