Veliki lov

Sada se Bornhald ispravi u svom sedlu, trljajući vrat. Starim, pomisli. Dan i noć u sedlu, uz dve pauze da se napoje konji, i osećao je svaku sedu vlas u kosi. Pre nekoliko godina to ne bi ni primetio. Barem nisam ubio nikog nevinog. Bio je čvrst prema Prijateljima Mraka koliko i bilo koji čovek koji se zavetovao Svetlosti – Prijatelji Mraka moraju biti uništeni pre no što čitav svet odvuku pod Senku – ali želeo je najpre da bude siguran da zaista jesu Prijatelji Mraka. Bilo je teško izbeći da Tarabonci primete toliko ljudi, čak i u unutrašnjost! zemlje, ali uspeo je to da izvede. Nije bilo potrebe da se bilo koji jezik utiša.

Izviđači koje je poslao su se vratili. Za njima je došlo još ljudi u belim plaštovima. Neki od njih su nosili baklje, koje su upropastile noćni vid svih na čelu kolone. Promrmljavši psovku, Bornhald naredi da se kolona zaustavi, dok je posmatrao one što su došli da se sretnu s njim.

Njihovi plaštovi nosili su isto zlatno sunce na grudima kao i njegov, kao i kod svakog drugog Deteta Svetla, a vođa je čak imao i zlatne čvorove čina ispod sunca, ravne Bornhaldovim. Ali iza njihovih rasplamtelih sunaca bili su crveni pastirski štapovi. Ispitivači. Ispitivači su izvlačili priznanja i pokajanje od Prijatelja Mraka uz pomoć usijanog gvožđa, klešta i vode, ali bilo je onih koji su govorili da ispitivači odlučuju o krivici pre no što i počnu. Geofram Bornhald je bio jedan od onih koji su tako govorili.

Poslali su me ovamo da se susretnem sa Ispitivačima?

„Iščekivali smo te, lorde kapetane Bornhalde“, oštrim glasom reče vođa. Bio je to visok čovek kukastog nosa. U očima mu je bio sjaj sigurnosti, prisutan u pogledu svakog Ispitivača. „Mogao si i pre da stigneš. Ja sam Einor Šaren, zamenik Džaihima Karidina, koji zapoveda Rukom Svetlosti u Tarabonu.“ Ruka Svetlosti – Ruka koja je tražila istinu, ili su barem tako govorili. Nisu voleli da ih zovu Ispitivačima. „Postoji most kod sela. Neka tvoji ljudi pređu preko njega. Razgovaraćemo u gostionici. Iznenađujuće je udobna.“

„Gospodar kapetan zapovednik lično mi je naredio da izbegavam radoznale poglede.“

„Selo je... neutralisano. A sada, naredi pokret svojim ljudima. Ja sada zapovedam. Ako sumnjaš, imam naređenja s pečatom lorda kapetana zapovednika.“

Bornhald se suzdrža da ne opsuje. Neutralisano. Pitao se da li su tela nagomilali van sela, ili su ih pobacali u reku. To bi ličilo na Ispitivače, da pobiju čitavo selo tajnosti radi, a da budu dovoljno glupi i pobačaju leševe u reku, koja će ih odneti nizvodno i od Alkrune do Tančika razglasiti Šta su uradili. „Pitam se zašto sam s dve hiljade ljudi u Tarabonu, Ispitivaču.“

Sarenovo lice se ukoči, ali njegov glas ostade grub i zapovednički. „Jednostavno, lorde kapetane. Ima varoši i sela preko čitave Almotske ravnice koji od vlasti imaju samo gradonačelnika ili Savet. Krajnje je vreme da ih privedemo Svetlu. U takvim mestima ima mnogo Prijatelja Mraka.“

Bornhaldov konj zaigra. „Hoćeš da kažeš, Šarene, da sam preko većeg dela Tarabona u tajnosti preveo čitavu legiju da bih isterao šačicu Prijatelja Mraka iz nekih rupetina od sela?“

„Ti si ovde da radiš Šta ti se kaže, Bornhalde. Da radiš ono što Svetlost nalaže! Ili se, možda, udaljavaš od Svetlosti?“ Šaren se iskezi u parodiju osmeha. „Ako tražiš bitku, možda ćeš i dobiti priliku. Stranci imaju veliku vojsku na Tomanskoj glavi. Više no što Tarabon i Arad Doman zajedno mogu da zaustave. A i to pod uslovom da su u stanju da prekinu sa svojim svađama dovoljno dugo da bi radili zajedno. Ako se stranci probiju, imaćeš vojevanja koliko ti drago. Tarabonci tvrde da su stranci čudovišta, stvorenja Mračnoga. Neki kažu da imaju Aes Sedai, koje se bore za njih. Ako ti stranci jesu Prijatelji Mraka, moraćemo i za njih da se pobrinemo, kada dođe vreme.“

Za trenutak Bornhaldu zastade dah. „Onda su glasine istinite. Vratile su se vojske Artura Hokvinga.“

„Stranci“, ravnim glasom reče Šaren. Zvučao je kao da žali što je to pomenuo. „Stranci, a vrlo verovatno i Prijatelji Mraka, otkud god da su došli. To je sve što znamo, i sve što ti treba da znaš. Oni, za sada, nisu tvoja briga. Gubimo vreme. Povedi ljude preko reke, Bornhalde. Dobićeš naređenja u selu.“ S tim rečima on okrenu konja i odgalopira u pravcu iz koga je došao. Njegove lučonoše pojahaše za njim.

Bornhald sklopi oči, ne bi li pospešio povratak noćnog vida. Koriste nas kao kamenje na tabli. „Bajare!“ Otvorio je oči kada mu je zamenik prišao. Ukočio se u sedlu pred lordom kapetanom. Čovek ispijenog lica imao je pogled skoro identičan pogledu Ispitivača, ali uprkos tome bio je dobar vojnik. „Ispred nas je most. Povedi legiju preko reke i ulogori se. Pridružiću vam se što pre budem mogao.“

Uhvatio je uzde i pojahao za Ispitivačem. Kamenje na tabli. Ali ko nas pokreće? I zašto?