Veliki lov

Senke popodneva pretvorile su se u sumrak dok je Lijandrin pronašla put kroz ženske odaje. Kroz proreze za strelce mogla se videti tama, koja je opsela lampe u hodniku. U poslednje vreme sumrak je uznemiravao Lijandrin. Sumrak i zora. Zora je predstavljala rađanje dana, baš kao što je sumrak rađao noć. Ali zora je bila i smrt noći, a sumrak smrt dana. Moć Mračnoga bila je ukorenjena u smrti. To je bilo izvorište njegove snage. U tim trenucima činilo joj se da može osetiti kako se njegova sila mreška. Nešto se sigurno kretalo u polumraku. Ponekad joj se činilo da to skoro može da uhvati, samo ako bi se dovoljno brzo okrenula. Da može da vidi, ako dovoljno pomno gleda.

Služavke u crnom i zlatnom činile su naklone dok je prolazila, ali ona nije odgovarala. Gledala je pravo napred i nije ih ni videla.

Kada je stigla do vrata koja je tražila, zastala je i pogledala po hodniku. Videla je jedino služavke; muškaraca, naravno, nije bilo. Gurnula je vrata i ušla bez kucanja.

Spoljašnja odaja gospe Amalise bila je jarko osvetljena, a vatra koja je plamtela u ognjištu držala je na odstojanju hladnoću šijenarske noći. Amalisa i njene pratilje sedele su po sobi, u stolicama i na slojevima tepiha, slušajući jednu od njih koja je stojeći čitala. Bio je to Ples jastreba i kolibrija, koji je napisao Teven Ervin. Trebalo je da odredi zakonitosti primerenog ponašanja muškaraca prema ženama i žena prema muškarcima. Lijandrin stisnu usne; ona to svakako nije čitala, ali čula je koliko joj je bilo potrebno. Amalisa i njene pratilje ispraćale su svaku rečenicu smehom, valjajući se po podu i lupkajući nogama kao devojčice.

Žena koja je čitala prva je primetila Lijandrin. Prestala je da čita, razrogačivši oči. Ostale su se okrenule da vide u Šta se zagledala, i smeh je zamenila tišina. Sve sem Amalise skočiše na noge, žurno nameštajući kosu i suknje.

Gospa Amalisa ustade lagano i skladno, nasmešivši se. „Činiš nam čast svojim prisustvom, Lijandrin. Ovo je vrlo prijatno iznenađenje. Nisam te očekivala do sutra. Mislila sam da ćeš želeti da se odmoriš nakon tvog dugog puto...“

Lijandrin je oštro prekide, i kao da se obraća praznoj sobi reče: „Govoriću sama s gospom Amalisom. Vi ćete otići. Smesta.“

Nastupi trenutak zaprepašćene tišine, a onda se ostale žene oprostiše od Amalise. Jedna po jedna, nakloniše se Lijandrin, ali ona im nije otpozdravila. Nastavila je da gleda ni u šta, ali ih je i videla i čula: učtivosti izrečene s nelagodom zbog lošeg raspoloženja Aes Sedai; spuštene poglede kada nije obratila pažnju na njih. Prošle su pored nje ka vratima, nespretno se gurajući, da njihove suknje ne bi poremetile njene.

Kada se vrata zatvoriše iza poslednje pratilje, Amalisa reče: „Lijandrin, ne razume...“

„Hodiš li u Svetlosti, kćeri?“ Ovde neće biti tih budalaština da je oslovljava sestrom. Ona je bila nekoliko godina starija od Lijandrin, ali drevni običaji će biti poštovani. Ma koliko dugo bili zaboravljeni, došlo je vreme da se vrate u život.

Ali čim je izgovorila pitanje, Lijandrin shvati da je pogrešila. Bilo je to pitanje koje sasvim sigurno izaziva sumnju i nesigurnost ako dolazi od Aes Sedai; Amalisa se ukoči, a lice joj poprimi čvrst izraz.

„To je uvreda, Lijandrin Sedai. Ja sam Šijenarka i plemkinja. U meni teče vojnička krv. Moja loza se borila protiv Senke pre no što je i postojao Šijenar. Tri hiljade godina bez ijednog dana slabosti.“

Lijandrin promeni pravac napada, ali odbi da se povuče. Prešavši preko sobe, uze kožom uvezan primerak Plesa jastreba i kolibrija s kamina i podiže ga a da ga nije ni pogledala. „U Šijenaru, više no u svim drugim zemljama, kćeri moja, Svetlost se mora čuvati, a Senke se treba bojati.“ Hladnokrvno je bacila knjigu u vatru. Plamenovi su zaigrali kao da je ubačena cepanica masnodrveta. Vatra je zahuktala u kaminu. U tom istom trenutku sve svetiljke u sobi šišteći blesnuše. Toliko su se rasplamsale da su zapljusnule odaju svetlošću. „Ovde, iznad sveta. Ovde, tako blizu prokletoj Pustoši, gde vreba izopačenost. Ovde čak i neko ko misli da hoda u Svetlosti može biti iskvaren.“

Amalisino čelo se obli znojem. Ruka koju je podigla da se pobuni zbog knjige polako pade. Izraz lica i dalje joj je bio smiren, ali Lijandrin je vide kako guta pljuvačku i meškolji se. „Ne razumem, Lijandrin Sedai. Da li je knjiga u pitanju? To su samo budalaštine.“

Glas joj je neznatno podrhtavao. Dobro. Stakleni šeširi svetiljki popucaše kada plamenovi buknuše jače i vrelije. Soba je bila svetla kao u podne. Amalisa je ukočeno stajala. Lice joj je bilo bezizražajno dok je pokušavala da ne čkilji.

„Ti si ta koja je budalasta, kćeri moja. Knjige mi nisu bitne. Ovde ljudi ulaze u Pustoš, i hode po njenoj izopačenosti. U samoj Senci. Zašto te čudi što ta opakost može da sklizne u njih? Želeli oni to ili ne, ipak je moguće. Šta misliš, zašto je Amirlin Tron lično došla?“

„Ne.“ Bio je to zaprepašćeni uzdah.