Veliki lov

„Tarabonci i Domanci oduvek se čarkaju oko Almotske ravnice i Tomanske glave. Ako se sad i biju, pažljiv čovek uvek mož’ pronađe pos’o. Zapad, Jarine.“

Kada se Jarin vrati na palubu, Domon brzo smesti crno-beli disk u pretinac, a ostatak vrati na dno kovčega. Prijatelji Mraka, ili Aes Sedai. Ne’ im trčim tam’ de me oče. Sreća da me napusti, ne.

Osetivši se sigurno prvi put za više meseci, Domon izađe na palubu dok se Talas naginjao da uhvati vetar i okrene svoj pramac zapadno, ka mračnom moru.

10

Lov počinje

Ingtar je nametnuo brz korak za početak dugog putovanja, toliko brz da je Rand pomalo brinuo za konje. Životinje su bile u stanju da u kasu provedu sate, ali čitav dan je bio pred njima, a vrlo verovatno i mnogo dana nakon njega. Ali Ingtarovo lice beše odlučno. Randu se činilo kao da namerava da uhvati kradljivce Roga prvog sata prvog dana. Setivši se njegovog glasa kada se zakleo Amirlin Tron, Rand nije bio iznenađen. Ali čutao je. Lord Ingtar je zapovedao, i ma koliko prijateljski bio raspoložen prema Randu, ne bi voleo da mu čobanin soli pamet.

Hurin je jahao korak iza Ingtara, ali njuškalo ih je vodio na jug, pokazujući Ingtara put. Pred njima su se pružala blaga pošumljena brda, gusto pokrivena jelama, hrastovima i kožolistom, ali Hurin ih je vodio putem pravim skoro kao strela što je skretao jedino prilikom obilaska nekoliko viših brda, gde je bilo jasno da je brže obići no preći preko brda. Barjak sive sove vijorio se na vetru.

Rand je pokušao da jaše s Metom i Perinom, ali kad bi dopustio konju da zaostane dok se ne poravna s njihovim, Met bi laktom gurnuo Perina, i Perin bi nevoljno odjahao s njim na čelo kolone. Govoreći sebi da nema svrhe potpuno sam jahati na začelju, Rand bi ponovo pojahao na čelo. Met bi opet gurkao Perina i oni bi se vratili na začelje.

Svetlost ih spalila. Samo želim da se izvinim. Osećao se usamljeno. To što je znao da je sam kriv nije bilo ni od kakve pomoći.

Na vrhu jednog brda, Uno sjaha da pogleda tlo izrovano kopitima. Gurnu nešto konjskog izmeta i progunđa: „Kreću se prokleto brzo, moj lorde.“ Imao je takav glas da je zvučao kao da viče čak i kad je normalno govorio. „Nismo nadoknadili ni sat prednosti koju imaju. Nek sam spaljen, možda smo i izgubili plameni sat. Ako tako nastave, pobiće svoje proklete konje.“ Opipa prstima jedan trag. „To nije konj. Prokleti Trolok. Tamo ima otisaka plamenih jarčeva.“

„Uhvatićemo ih“, mrgodno reče Ingtar.

„Naši konji, moj lorde. Ništa ne vredi da ih jašemo sve dok ne padnu na prokletu zemlju pre no što ove stignemo, moj lorde. Čak i da zaista satru svoje konje, prokleti Troloci mogu da izdrže kudikamo duže od konja.“

„Uhvatićemo ih. Uzjaši, Uno.“

Uno svojim jedinim okom pogleda Randa, a onda slegnu ramenima i pope se u sedlo. Ingtar ih povede kasom niz padinu, napola se kližući sve do podnožja, a onda galopom uz sledeću.

Zašto me je onako pogledao, upita se Rand. Uno je bio jedan od onih koji nikada nisu bili naročito prijateljski nastrojeni prema njemu. To nije bilo ništa nalik Maseminoj jasnoj otvorenosti. Uno se ni sa kim nije prijateljski ophodio, izuzev nekolicine veterana prosedih kao i on sam. Sigurno da on ne veruje u priče da sam lord.

Uno je osmatrao zemlju koja je ležala pred njima, ali kada je primetio da ga Rand gleda, uzvratio mu je pogled, i to bez reči. Nije to mnogo značilo. On bi i Ingtara gledao pravo u oči. Takav je bio Uno.

Put koji su odabrali Prijatelji Mraka – I šta još, pitao se Rand; Hurin je stalno mrmljao o „nečemu još gorem" – koji su ukrali Rog nije prilazio nijednom selu. Rand je viđao sela, s vrha jednog brda na drugom, sa milju ili više neravnog tla između, ali nijedno nije bilo dovoljno blizu da razazna ljude na ulicama. Ili dovoljno blizu da ti ljudi primete družinu koja se zaputila na jug. Bilo je i farmi, s kućama niskih streha, visokim ambarima i zadimljenim odžacima. Na vrhovima brda, padinama i slemenima, ali nijedna nije bila dovoljno blizu da neki farmer primeti njihovu potragu.

Naposletku čak i Ingtar shvati da konji neće moći još dugo da izdrže. Rand ču promrmljane psovke i vide kako se Ingtar čeličnom pesnicom udara po bedru, ali on konačno naredi da svi sjašu. Nastavili su trčećim korakom, vodeći konje nizbrdo, pa jednu milju uzbrdo, a onda ponovo uzjahaše. Potom je ponovo došlo vreme za trčeći korak. Milju trčanje, pa milju jahanje. Trčanje, pa jahanje.

Rand se iznenadi kada vide kako se Loijal široko smeši dok su trčali uzbrdo. Kada su se prvi put sreli, u Ogijeru su konji i jahanje izazivali nelagodu. Više je voleo da veruje sopstvenim nogama, ali Rand je mislio da je to davno preboleo.

„Voliš li da trčiš, Rande?“, nasmej a se Loijal. „Ja volim. Bio sam najbrži u Stedingu Sangtai. Jednom sam pobedio konja.“