Dolazak Senke

Mogedijen. To je bio najužasniji deo. Jedna od Izgubljenih je u Tančiku. Jedna od Izgubljenih tkala je Moč oko njih dve, nagoneći ih da joj sve ispričaju. Elejna nije mogla da se seti ni tračka. Sama pomisao na to beše dovoljna da joj se želudac pobuni. „Ne znam da li se Mogedijen“ – Svetlosti, zar je stvarno mogla da uđe i da nas...? – „skriva od Lijandrin i ostalih, Ninaeva. Ali to zvuči kao ono što je Birgita“ – Svetlosti, Birgita joj je davala savete! – „govorila o njoj.“

„Šta god da je Mogedijen naumila“, stegnuto kaza Ninaeva, „imam nameru da raščistim račune s njom.“ Zavalila se na naslon sa izrezbarenim cvetovima. „U svakom slučaju, moramo da im uz ogrlicu i narukvice uzmemo i pečat.“

Elejna odmahnu glavom. „Kako bi nakit mogao biti opasan po Randa? Jesi li sigurna? Jesu li to nekakvi ter’angreali? Kako tačno izgledaju?” „Izgledaju kao ogrlica i narukvice“, razdraženo odvrati Ninaeva. „Dve narukvice, sve u zglobovima, skovane od nekog crnog metala, i široka crna ogrlica, kao za životinje...“ Oči joj sevnuše ka Egeanin, ali Elejnine behu brže.

Tamnokosa žena se podiže iz klečanja u čučanj, nimalo uznemirena. „Nikada nisam čula da postoji a’dam za muškarce, niti bilo šta nalik onome što si opisala. Niko ne pokušava da upravlja čovekom koji ume da usmerava.“

Elejna polako progovori: „Ovo služi upravo toj svrsi.“ Oh, Svetlosti, uzalud sam se nadala da tamo nema ničega. Barem ih je Ninaeva preduhitrila; bar imaju priliku da ih spreče pre nego što to upotrebe protiv Randa.

Ninaevin pogled se suzio kada je opazila da su Egeaninine ruke slobodne, ali ne pomenu ništa o tome. „Mogedijen je zacelo jedina koja zna. U suprotnom, nema smisla. Ako uspemo da uđemo u palatu, moći ćemo da uzmemo pečat i... to, šta god bilo. Ako uspemo i da izvučemo Amateru, Lijandrin i njene stare prijateljice biće okružene Panarhovom legijom, gradskom stražom, a možda i Belim plaštovima. Tada ih ni usmeravanje ne bi izvuklo! Samo se pitam kako da uđemo neprimećene.“

„Razmišljala sam pomalo o tome“, kaza joj Elejna, „ali bojim se da će nam muškarci pričinjavati neprilike zbog toga.“

„Ostavi ih meni“, frknu Ninaeva. „Ja...“ Iz hodnika se začu tup udarac, nešto zaklepeta i neki muškarac povika; za tren ponovo nastupi tišina. Tom je bio na straži.

Elejna poskoči prema vratima, več prigrlivši saidar, a Ninaeva i Egeanin pođoše za njom.

Tom se upravo pridizao s poda, pridržavajući glavu rukom. Džuilin naoružan štapom i Bejl Domon s palicom stajali su iznad nekog onesvešćenog čoveka bledožute kose okrenutog licem prema podu.

Elejna pohita ka Tomu, da bi mu pažljivo pripomogla. On joj se zahvalno osmehnu, ali joj tvrdoglavo odgurnu ruke. „Sasvim sam dobro, dete.“ Dobro? Rasla mu je čvoruga na slepoočnici! „Ovaj je prolazio hodnikom, da bi me najednom ritnuo u glavu. Valjda je želeo moju kesu.“ Tek tako. Udaren u glavu, a tvrdi da mu je dobro.

„I dobio bi je“, kaza Džuilin, „da nisam navratio da vidim hoće li Tom malo da se odmori.“

„To je moja namera bila“, promuca Domon. Za promenu, nisu bili toliko obuzeti svojom netrpeljivošću.

Elejni je trebao samo tren da shvati zašto. Ninaeva i Egeanin su bile u hodniku u donjem vešu. Džuilin ih je zadovoljno odmeravao, zbog čega bi verovatno nagrabusio da ga Rendra vidi, ali se bar trudio da to ne bude očigledno. Domon je iskreno, s neskrivenim divljenjem gledao Egeanin; ruke je prekrstio, a usne mu behu gadno iskrivljene.

I njih dve su brzo shvatile šta se dešava, ali ponele su se sasvim različito. Ninaeva, u svojoj tankoj beloj svili, prostreli lovca na lopove prezrivim pogledom i krutim koracima pođe u sobu; još jednom je provirila preko vrata, pomalo zarumenjenih obraza. Egeanin, u onoj lanenoj podsuknji i dužoj i težoj od Ninaevine. Egeanin, hladna i uzvišena zarobljenica s ratničkim veštinama jednog Zaštitnika širom je otvorila oči, bez daha, užasnuta, potpuno crvenog lica. Elejna je zbunjeno zurila u nju kad Seanšanka ispusti smrtno ponižen krik i uskoči natrag u sobu.

Otvoriše se mnoga vrata i glave proviriše u hodnik, da bi uz tresak tih istih vrata ponovo nestale videvši čoveka prostrtog na podu i druge koji stoje nad njim. Culo se guranje teških predmeta, što je moglo značiti da gosti osiguravaju svoje sobe krevetima ili ormarima.

Dugo potom, Egeanin ponovo proviri, pored Ninaevine glave, još uvek crvena do ušiju. Elejna je zaista nije razumela. Istina, bila je u donjoj odeći, ali koja nije otkrivala više nego Elejnina tarabonska haljina. Ipak, Džuilin i Domon nisu imali pravo da ih merkaju. Probola ih je takvim pogledom da je trebalo smesta da se primire.

Nažalost, Domon je bio prezauzet smejuljenjem i trljanjem gornje usne da bi je primetio. Džuilin je opazio, ali je uzdahnuo duboko kao neko kome se nanosi teška nepravda. Izbegao je njen pogled, savio se i obrnuo svetlokosog čoveka na leđa. Lepuškast, vižljast čovek.