Dolazak Senke

„Zašto? Već si to činila. I Egveni se činilo da te je videla. To si zaista bila ti, zar ne?“ Ninaeva se namršti. „Otkud znaš moje ime? Zar tek tako znaš sve?“

„Znam šta vidim i čujem. Posmatrala sam te i osluškivala kad god bih te pronašla. Tebe i druge dve žene, i mladića s vukovima. Po pravilu, ne smemo da razgovaramo ni sa kim ko je svestan da se nalazi u Tel’aran’riodu. Pa ipak, zlo hoda kroz snove baš kao i kroz telesni svet, i privlačite me vi koji se borite protiv njega.

Iako znam da mi skoro ništa nije u moći, shvatila sam da želim da vam pomognem. Ali ne mogu da prekršim pravila, pravila koja su me održala kroz toliko okretaja Točka. U najstarijim i najbleđim sećanjima koja imam znam da sam već proživela stotinu ili hiljadu života. Razgovor s tobom krši pravila ništa beznačajnija od zakona “

„Zaista je tako“, začuo se hrapav muški glas.

Ninaeva se trže i umalo da ošine silom Moći. Čovek beše tamnoput i mišićav, i iza njegovih ramena virile su drške dva mača. Napravio je nekoliko koraka i stao uz Birgitu. Uz sve što je čula od Birgite, Ninaeva ga prepozna kao Gajdala Kejna; ali koliko je Birgitina zlatna kosa i lepota odgovarala pričama, toliko je on odudarao. Zapravo, verovatno je bio najružniji čovek kog je Ninaeva ikad videla. Lice mu beše široko i pljosnato, nos prevelik, a usta prava, preširoka pukotina. Međutim, Birgita mu se nasmeši i pogladi mu obraz; nije to bila obična naklonost. Bio je iznenađujuće nizak. Krupan i mišićav, moćnim pokretima odavao je utisak nekog daleko višeg.

„Vezani smo skoro odvajkada“, objasni joj Birgita ne odvajajući pogled s Kejna. „On se obično rađa znatno pre mene pa znam da se i moje vreme primiče kada ne mogu da ga pronađem i obično ga pri prvom susretu mrzim. Ali na kraju bezmalo uvek postanemo ljubavnici ili supružnici. Jednostavna priča, ali mislim da smo je do sada ispleli u hiljadama oblika.“

Kejn se nije obazirao na Ninaevu, kao da i ne postoji. „Pravila postoje s razlogom, Birgita. Slamanjem pravila priziva se samo stradanje i nevolja.“ Glas mu je prilično grub, primeti Ninaeva. Nimalo nalik čoveku iz priča.

„Možda ne mogu da se odmaram dok zlo vodi bitke“, prošapta Birgita. „Ili možda jednostavno ponovo žudim za telom. Dugo je prošlo od našeg poslednjeg rođenja. Senka opet dolazi, Gajdale. Dolazi ovamo. Moramo se boriti protiv nje. Zato smo vezani za Točak.“ „Kada nas Rog pozove, boričemo se. Kada nas Točak utka, boričemo se. Do tada, nećemo!“ Ljutito ju je gledao. „Zar si zaboravila šta ti je Mogedijen obećala kada si pošla za Lijusom Terinom? Video sam je, Birgita. Ona će znati da si ovde.“ Birgita se okrenu Ninaevi. „Pomoći ću ti kako god mogu, ali ne očekuj mnogo. Tel’aran’riod je moje jedino prebivalište, a i ovde imam manje moći nego ti.“

Ninaeva zatrepta; stameni tamnoputi čovek nije napravio korak, ali se iznenada stvorio dva koraka dalje. Prevlačio je brus preko oštrice mača uz svileno siktanje. Birgita je, što se njega tiče, očito razgovarala s vazduhom.

„Šta možeš da mi kažeš o Mogedijen, Birgita? Moram saznati sve što mogu da bih se suočila s njom.“

Birgita se nasloni na luk, namrštena i zamišljena. „Teško je suočiti se s njom, i ne samo zato što je Izgubljena. Ona se skriva i ništa ne prepušta slučaju. Napada samo kada ugleda slabost, kreće se samo kroz senke. Ako joj zapreti poraz, pobeći će; nikada se ne bori do kraja, čak ni ako joj u tome leži prilika za pobedu. Prilika nije dovoljna za Mogedijen. Ali ne shvataj je olako. Ona je kao zmija sklupčana u gustoj travi, čeka tren kada će napasti s manje samilosti nego zmija. Ovde je tek nemoj neozbiljno shvatiti. Lanfear se uvek ponašala kao da je Tel’aran’riod njen, ali iako u telesnom svetu nema njenu snagu, Mogedijen je ovde moćima nadmašila i Lanfear. Iako mislim da se ipak ne bi sukobila s njom.“ Ninaeva zadrhta, i strah se porva s besom koji joj je pružao Moć. Mogedijen. Lanfear. Ova žena tako nehajno govori o Izgubljenima. „Birgita, šta ti je to Mogedijen obećala?“

„Znala je šta sam, iako ni sama nisam to znala. Ne znam kako.“ Birgita se osvrnu prema Kejnu; činilo se da je zauzet oštrenjem, ali ipak je snizila glas. „Obećala mi je da ću plakati u samoći dok god se Točak kreće. Kazala je da je to činjenica koja se jednostavno još uvek nije ostvarila.“

„Pa ipak, spremna si da pomogneš“.

„Koliko mogu, Ninaeva. Seti se da sam ti rekla da ne očekuješ previše.“ Ponovo se okrenula prema čoveku koji je oštrio mač. „Ponovo ćemo se sresti, Ninaeva. Ako budeš oprezna, ako preživiš.“ Podigla je srebrni luk, okrenula se i zagrlila Kejna, šapćući mu u uho. Šta god da mu je rekla, Kejn se nasmejao, i oni nestadoše.

Ninaeva odmahnu glavom. Oprez. Svi su joj govorili da bude oprezna. Legendarna junakinja reče kako će joj pružiti pomoć, samo što ne može mnogo da uradi. A jedna od Izgubljenih je u Tančiku.