Dolazak Senke

Za drugim stolom, Failin oštrač je tiho, svileno brusio sečivo jednog od njenih bodeža. Ispred nje je ležao luk, a o pojasu je imala i prepun tobolac. Ispostavilo se da prilično tačno gađa, ali Perin se nadao da neće primetiti da su joj dali dečački luk; nije mogla ni da napne pravi dvorečanski dugi luk, mada to nikad ne bi priznala.

Pomerio je sekiru da ga ne žulja i pokušao da se usredsredi na razgovor s muškarcima za svojim stolom. Ni ostali nisu bili baš pribrani.

„One imaju fenjere“, promrsi Cen, „a mi se mučimo s lojanicama.“ Stari čovek čvornovatog lica ljutito je gledao dve sveće u bakarnim svećnjacima.

„Pusti to, Cene“, umorno kaza Tam, pa izvuče lulu i duvankesu iza pojasa. „Pusti to, bar jednom u životu.“

„Da imamo šta da pišemo i čitamo“, reče Abel, glasom nestrpljivijim od reči, „i mi bismo imali fenjere.“ Glava mu beše obmotana zavojem.

Valjda kako bi podsetio krovara na to da je on gradonačelnik, Bran poravna srebrni medaljon na grudima; ispod odeće mu se nazirao i oklop. „Držimo se našeg posla, Cene. Neću da zamaraš Perina “

„Mislim da bi trebalo da imamo fenjere“, požali se Cen. „Perin bi me opomenuo da ga zamaram.“

Perin uzdahnu; noć mu je navlačila san na oči. Zažalio je što nije red na Harala Luhana, Džona Tejna ili Samela Kroua da govore u ime Seoskog saveta, na bilo koga sem Cena, večitog prigovarača. Takođe, ponekad je želeo da mu se jedan od ovih ljudi okrene i kaže: „Momče, ovo su posla za gradonačelnika i Savet. Vrati se u kovačnicu. Obavestićemo te šta treba da radiš.“ Umesto toga, brinuli su se da ga ne zamore, uzdizali ga iznad sebe. Zamore. Koliko su puta napadnuti u poslednjih osam da~ na, ne računajući prvi? Izgubio je pojam.

Ljutio ga je zavoj na Abelovoj glavi. Aes Sedai su sada Lečile samo najljuće rane; ako se čovek mogao izvući bez njihove pomoći, nisu mu je pružale. Još nije bilo mnogo preteško ranjenih, ali Verin je jetko govorila da ni Aes Sedai nisu svemoguće. Očito im je trik s katapultima oduzimao istu količinu snage kao i Lečenje. Prvi put nije želeo da vidi granicu moći Aes Sedai. Nije bilo mnogo teško ranjenih. Još uvek.

„Kako stojimo sa strelama?“, upitao je. O tome je trebalo da razmišlja.

„Prilično dobro“, reče Tam i pripali lulu na sveći. „Većinu odapetih vratimo, barem po danu. Noću većinu mrtvih odvuku valjda u kazan tako da ih tada gubimo.“ I ostali muškarci su posegli za lulama. Cen se požali kako je zaboravio duvankesu, a Bran progunđa i dodade mu svoju; ćela mu je sijala pod svetlošću sveća.

Perin je trljao čelo. Šta je ono hteo dalje da pita? Kolje. Sada je većina napada dosezala do kolja, naročito noću. Koliko su puta Troloci za dlaku omanuli đa se probiju? Tri? Cetiri? „Imaju U sada svi koplja ili drugo dugačko oružje? Ima li građe da se naprave nova?“ Odgovorila mu je tišina, i on spusti ruku. Svi su zurili u njega.

„Pitao si to i juče“, blago odvrati Abel. „Haral ti je rekao da nema srpa ni vila u selu koji nisu pretvoreni u oružje. Uistinu, imamo ga više nego što je potrebno.“

„Da. Naravno. Smetnuo sam to s uma.“ Začuo je delić razgovora Ženskog kruga.

„...muškarci ne smeju saznati“, šaputala je Marin, kao đa ponavlja već izrečenu opomenu.

„Naravno“, frknu Dejzi, ali nimalo glasnije. „Ako budaletine čuju da žene polove svoje obroke, i oni će želeti da jedu manje, i ne smemo...“ Perin je sklopio oči i pokušao da zagluši uši. Naravno. Muškarci se bore. Muškarcima je potrebna snaga. Jednostavno. Barem žene još ne moraju da se bore. Osim Aijelki, naravno, i Faile, ali ona je dovoljno mudra da se drži po strani kad prigusti među koljem. Zato joj je pronašao luk. Imala je srce ženke leoparda, i dovoljno hrabrosti za dvojicu muškaraca.

„Mislim da je vreme da pođeš na spavanje“, predloži Bran Perinu. „Ne možeš više ovako, odmaraš se samo po sat vremena, tu i tamo.“ Perin žustro počeša bradu i potrudi se da izgleda budno. „Kasnije ću spavati.“ Kad se sve završi. „Jesu li ljudi odmorni? Video sam da su neki budni, a trebalo bi da...“

Ulazna vrata se s treskom otvoriše i iz mraka banu mršavi Danil Lijuin sa lukom u ruci, sav zadihan. Jedan od mačeva iz bureta visio mu je o pojasu; Tam i Zaštitnici su ga podučavali, kad god bi našli vremena.

Pre nego sto je mladić zaustio, Dejzi planu: „Jesu li te u štali odgajali, Danile Lijuine?“

„Možeš slobodno malo lakše s mojim vratima.“ Marin je podelila značajan pogled između žgoljavog mladića i Dejzi kako bi je podsetila da su to ipak njena vrata.

Danil povi glavu i pročisti grlo. „Izvinjavam se, gazdarice al’Ver“, žurno reče. „Izvinjavam se, Mudrosti. Žao mi je što ovako upadam, ali imam poruku za Perina.“ Požurio je prema stolu muškaraca, kao da se boji da će ga žene ponovo zaustaviti. „Beli plaštovi su doveli nekog čoveka koji želi da razgovara s tobom, Perine. Neće da priča ni s kim drugim. Teško je povređen. Doneli su ga do oboda sela. Mislim da ne bi ni izdržao do gostionice.“

Perin ustade na noge. „Dolazim.“ U svakom slučaju, bar nije novi napad. Noći su bile najgore.