Dolazak Senke

Maglicom obavijena žena još je stajala pred belim pijedestalom. Drhtanje se proširilo iz ruke u Ninaevino rame. Bila je sigurna da nikada nije videla tu ženu. Pa ipak... Pokušala je da otvori šaku, a prsti se samo još jače stegoše. Sigurno, nikad. Tresla se od glave do pete, pa pridrža telo onom slobodnom rukom. Sigurno... Zubi su joj podrhtavali. Žena je izgledala... Bila je na ivici plača. Žena...

Prizori joj prasnuše u glavi; povila se prema obližnjem stubu kao da su je slike i telesno povredile; razrogačila je oči. Ponovo je videla sve. Odaja uvelih cvetova, i ona snažna, zgodna žena okružena sjajem saidara. Ninaeva i Elejna brbljaju kao deca, bore se koja će prva odgovoriti, izlivaju sve što znaju. Koliko su rekle? Bilo je teško izvući pojedinosti, ali kroz maglu se setila kako je ponešto i zadržala. Ipak, ne svojom voljom; bila je spremna da kaže i učini sve što žena poželi. Lice joj se zažari sramom i gnevom. Ako je i uspela da sakrije poneku mrvicu, bilo je to samo zato što je toliko žarko! želela da odgovori na najnovije pitanje, da prethodna nije dovršavala.

Nema smisla, javio joj se tanak glas u glavi. Ako je ona neka Crna sestra za koju ne znam, zašto nas nije predala Lijandrin? Mogla je. Pošle bismo kao jagnjad.

Ledeni bes nije joj dozvolio da sluša dalje. Jedna Crna sestra upravljala je njome kao lutkom, posle čega joj je zapovedila da zaboravi. Zapovedila joj je da zaboravi, i ona je poslušala! Pa, sada će ta žena otkriti šta biva kada je Ninaeva spremna i pozorna!

Pre no što je uspela da zahvati iz Istinskog izvora, kraj sledećeg stuba se iznenada ukazala Birgita, u onom kratkom belom kaputu i širokim žutim pantalonama vezanim iznad gležnjeva, s jednom jedinom zlatnom, mnogostrukom pletenicom. Birgita, ili neka žena koja sanja da je Birgita. Žena nasloni prst na usne u znak upozorenja; pokazala je prema Ninaevi, pa žurno prema dvokrilnim vratima iza njih. S molećivim, blistavim plavookim pogledom, isparila je.

Ninaeva odmahnu glavom. Ko god da je ta žena, nema sad vremena za nju. Otvorila se prema saidaru i okrenula, puna uskipele Moći i pravičnog besa. Žena uvijena u maglu je nestala. Nestala! Zato što ju je ona zlatokosa glupača zadržala! Možda je još u blizini, možda je čeka. Umotana u Moć, Ninaeva prođe kroz one pokazane dveri.

Zlatokosa žena je čekala u hodniku punom šarenih ćilima i ugašenih svetiljki iz kojih se osećalo mirišljavo ulje. Sada je držala srebrni luk, a o pojasu joj je visio i tobolac srebrnih strela.

„Ko si ti?“, razjareno upita Ninaeva. Daće joj priliku da objasni svoja dela. Potom će je naučiti pameti! „Jesi li ti ista ona budala koja me je gađala u Pustari predstavivši se kao Birgita? Nameravala sam da očitam jednoj pripadnici Crnog ađaha bukvicu o pristojnom ponašanju, ali ti si joj omogućila da pobegne!“

„Ja sam Birgita“, kaza žena i nasloni se na luk. „Barem me tako možeš poznati. A bukvica bi sigurno bila očitana tebi, ovde kao i u Trostrukoj zemlji. Sećam se života kroz koje sam prošla kao da su iščitane knjige, oni davniji su mračnija sećanja nego noviji, ali dobro pamtim kako sam se borila uz Lijusa Terina. Nikada neću zaboraviti Mogedijenino lice, kao ni Asmodeanovo njemu si umalo skrenula pažnju na sebe pred Ruideanom.“

Asmodean? Mogedijen? Ona žena je bila jedna od Izgubljenih? Izgubljeni u Tančiku i u Ruideanu, u Pustari! Egvena bi joj sigurno rekla nešto da je znala. Sledećih sedam dana neće moći da je upozori. Bes i saidar provreše u njoj. „Šta tražiš ovde? Znam da ste svi nestali nakon što vas je Rog Valera prizvao, ali vi ste...“ Zamukla je, pomalo postiđena onim što je nameravala da kaže, ali sagovornica je smireno dopuni.

„Mrtvi? Mi koji smo vezani za Točak nismo mrtvi na isti način kao drugi umrli. Ima li boljeg mesta da čekamo dok nas Točak ne uplete u nove živote od Sveta snova?“ Najeđnom se nasmejala. „Počinjem da govorim kao filozof. U skoro svakom životu kog se sećam rađala sam se kao obična devojčica i kasnije se prihvatala luka. Strelkinja sam, i ništa drugo.“

„Ti si junakinja stotinu povesti“, kaza Ninaeva. „Videla sam šta su tvoje strele načinile u Falmeu. Seanšansko usmeravanje nije te ni okrznulo. Birgita, suočene smo s bar deset pripadnica Crnog ađaha. Kako izgleda, tu je i jedna od Izgubljenih. Koristila bi nam tvoja pomoć.“

Ova se namršti, posramljeno i pokajnički. „Ne mogu, Ninaeva. Ne smem da dodirujem telesni svet sve dok me Rog ponovo ne prizove. Ili dok me Točak ponovo ne izatka. Kad bi se to ovog časa desilo, bila bih samo odojče što kmeči na majčinim grudima. Kad je reč o Falmeu, prizvao nas je Rog; nismo bili tamo u krvi i mesu kao vi. Zato nam Moč nije naudila. Ovde je sve deo sna, i Jedna moč može da me razori podjednako lako kao i tebe. Još lakše. Rekoh ti već; ja sam strelkinja, ponekad i ratnica, i ništa drugo.“ Njena višestruka zlatna pletenica zamahnu dok je odmahivala glavom. „Ne znam zašto ti to objašnjavam. Ne bi trebalo ni da razgovaram s tobom.“