Dolazak Senke

Pomisao na Mogedijen, na ono što joj je učinila, pojačavala je Ninaevin gnev dok Jedna moć ne zasija u njoj kao samo sunce. Naprasno se vratila u veliku dvoranu gde je domalopre stajala, skoro s nadom da je ona žena ponovo tamo. Ali ne beše nikog osim nje. Jarost i Moć besnele su u njoj tako da joj se činilo da će joj koža pocrneti i popucati. Mogedijen, ili bilo koja Crna sestra, daleko ća je lakše osetiti dok drži Moć, ali i pored toga je nije ispuštala. Skoro da je i želela da je pronađu, pa da nasrne na njih. Temaila je verovatno još u Tel’aran’riodu. Kad bi se vratila u onu spavaću Sobu, mogla bi da je sredi, jednom zasvagda. Mogla bi da sredi Temailu što bi upozorilo ostale. Na tu pomisao zareža.

Čemu se to Mogedijen osmehivala? Prošetala je do postolja, do velike staklene kutije na izrezbarenom stolu, i zavirila unutra. Pod staklom beše šest raznih figura poređanih ukrug. Stopu visoka gola žena koja stoji samo na prstima jedne noge, u plesu, sva u pokretnim linijama, i više nego upola manji pastir, sa frulom, štapom na ramenu i ovcom pod nogama. I ostale su bile podjednako raznolike. Međutim, nije nimalo sumnjala šta je izmamilo osmeh Izgubljene.

U središtu kruga, na osnovi od crveno lakiranog drveta stajala je okrugla ploča veličine ljudskog dlana, podeljena vijugavom linijom na belu polovinu, sjajnu i belju od snega, i crnu, tamniju od noći. Znala je da je taj predmet sačinjen od kuendilara; viđala je već takve, a postojalo ih je samo sedam. Pečat tamnice Mračnog; tačka usmerenja za jednu od brava što ga drže na drugoj strani sveta u Sajol Gulu. Ovo nije ništa manje važno od onoga što preti Randu, šta god bilo. Pečat je morao biti otet od Crnog ađaha.

Iznenada je primetila svoj odraz. Površina kutije beše od najfinijeg stakla, bez mehurića, i slika, premda manje svetla, beše oštra kao u ogledalu. Tamnozeleno svileno ruho pokazivalo je svako zakrivljenje njenih grudi, kukova i prepona. Duge pletenice boje meda prepune perli od žada uokvirile su lice krupnih smeđih očiju i napućenih usana. Naravno, saidar je sjajio oko nje. Iako je bila prerušena tako da ni sama sebe ne može prepoznati, nosila je očiglednu oznaku Aes Sedai.

„Umem ja da budem oprezna“, promrsila je. Ipak, zadržala je Moć još jedan tren. Ispunjavaia ju je kao uzavrela snaga života u svakom deliću tela, i svako zadovoljstvo koje je ikad spoznala kolalo joj je venama. Na kraju, osećaj da će napraviti glupost prevagnuo je nad besom, ili ga je možda zatupeo, i ona popusti.

Šta god da je bilo, nije joj olakšalo potragu. Predmet njene potrage morao je biti izložen negde u ovoj ogromnoj dvorani. Skrenula je pogled sa zubatog guštera dugačkog deset koraka, i sklopila oči. Potreba. Opasnost po Ponovorođenog Zmaja, Randa. Potreba.

Klizim.

Našla se unutar prostora ograđenog svilenim konopcem, uza zid, a jedan beli kameni pijedestal dodirivao joj je haljinu. Predmet na postolju nije izgledao previše opasno na prvi pogled člankovita ogrlica od crnog metala i par odgovarajućih narukvica ali ovo je bio najbliži korak dosad. Još jedan i sela bih na njih, pomislila je.

Posegla je da ih dodirne Bol. Žalost. Patnja i trgla ruku, bez daha. Sirova osećanja još su joj odjekivala u glavi. Čak i blede sumnje su iščilele. To je ono što Crni ađah traži. A pošto je još uvek izloženo ovde u Tel’aran’riodu, izloženo je i na javi. Potukla ih je. Belo kameno postolje.

Obrnula se prema staklenoj kutiji gde je ležao pečat od kuendilara i pronašla mesto odakle je prvi put ugledala Mogedijen. Ta žena je posmatrala ovo postolje, narukvice i ogrlicu. Mogedijen je sigurno znala. Ali...

Sve joj se okrenu i zamuti, pa izblede.

„Probudi se, Ninaeva“, mrmljala je Elejna. Borila se sa zevanjem dok je drmusala ramena usnule žene. „Sigurno je prošao sat. Hoću i ja malo da spavam. Probudi se, ili ću ti pokazati kako je kad ti je glava u vedru vode.“

Ninaeva razrogači oči i zagleda se u nju. „Ako zna šta je, zašto im to ne da? Ako one znaju ko je ona, zašto je prinuđena da ga posmatra iz Tel’aran’rioda? Zar se skriva i od njih?“

„O čemu pričaš?“

Podigla se, tresući pletenicama, i naslonila leđa na uzglavlje kreveta, pa povuče svoju svilenu spavaćicu. „Reći ću ti o čemu pričam.“

Elejna zinu u čudu slušajući priču o onome u šta se pretvorio Ninaevin susret sa Egvenom. Traganje uz pomoć potrebe. Mogedijen. Birgita i Gajdal Kejn. Ogrlica i narukvice od crnog metala. Asmodean u Pustari. Jedan pečat tamnice Mračnog u Panarhovoj palati. Ninaeva još ne beše stigla da pomene Temailu i panarha i prerušavanje u Rendru, a Elejna već iscrpljeno klonu na madrac. Da Ninaevino lice nije bilo smrtonosno ozbiljno, Elejna bi pomislila da je u pitanju samo priča živahne mašte, kao neka od Tomovih.

Egeanin je sedela prekrštenih nogu u svojoj lanenoj podsuknji, s rukama na kolenima, i slušala s nevericom. Elejna se ponadala da Ninaeva neče zapodenuti svađu oko toga što joj je oslobodila ruke.