Dolazak Senke

„Nije tačno“, oglasi se Luk. Dogalopirao je oko kuća, iz pravca Severnog puta. Povukao je uzde i crni pastuv se prope kao u bajci, mašući kopitima. „Zacelo si vrstan pevač drveću, Ogijere, ali borba protiv Troloka je sasvim druga priča. Ja cenim da ih sada ima manje od hiljadu. Jasno, i to je prava silesija, ali za ovako snažnu odbranu i hrabre ljude nikakva stvarna pretnja. Još jedan trofej za vas, lorde Perine Zlatooki.“ Nasmejao se i dobacio mu prepunu vreću, tamnu i lepljivu pri dnu.

Perin je uhvati u letu i hitnu daleko preko kolja, uprkos težini. Četiri-pet troločkih glava, nema sumnje, možda i jedna mirdraalska. Čovek je svake večeri donosio ratni plen, kao da i dalje očekuje da će mu se svi diviti. Jedne večeri doneo je glave dveju Seni, a Koplini i Kongari su priredili gozbu u njegovu čast.

„Zar sam i ja neuk u vojevanju?“, upita Gaul s mukom se uspravljajući. „Ja kažem da ih ima nekoliko hiljada.“

Luk se osmehnu belim zubima. „Koliko si dana proveo u Pustoši Aijele? Ja sam proveo nebrojene dane.“ Možda je to pre bio kez nego osmeh. „Nebrojene. Veruj čemu god hoćeš, Zlatooki. Danima se ne vidi kraj, i ne zna se šta će doneti, i tako je oduvek.“ Ponovo je propeo pastuva i okrenuo ga da bi odjurio među kuće koje su nekada bile na ivici Zapadne šume. Dvorečani se promeškoljiše, prateći ga pogledom kroz noć.

„Nije u pravu“, kaza Loijal. „Gaul i ja smo videli svojim očima.“ Lice mu je bilo otromboljeno od umora, široka usta opuštena, a dugačke obrve su mu visile preko obraza. Nije čudo, pošto je tri ili četiri dana nosio Gaula na rukama.

„Učinili ste veliko delo, Loijale“, reče Perin, „i ti i Gaul. Veliko delo. Bojim se da u vašoj sobi sada spava desetak Krpara, ali gazdarica al’Ver će vam pronaći postelje. Vreme je da vam uslišimo želju za odmorom.“

„I tebi je vreme, Perine Ajbara.“ Raštrkani oblačci igrali su se sa mesečinom na Failinom oštrom nosu i visokim jagodicama. Bila je toliko lepa. Ali glas joj beše tako čvrst da bi njime izgurala i zapregu. „Ako smesta ne pođeš, reći ću Loijalu da te ponese. Jedva stojiš.“

Gaul je zbog ranjene noge hodao s teškom mukom. Bain ga je pridržavala s jedne strane. Pokušao je da spreči Cijad da ga podrži s druge, ali ona preteći prošaputa nešto što je zvučalo kao „gai’šain“, na šta se Bain nasmeja, a Aijel ljutito zareža sam na sebe i dopusti im da ga zajedno ponesu. Gaula je zaista užasavalo to čime su mu pretile.

Tomas potapša Perina po ramenu. „Idi, čoveče. Svakome treba san.“ Sam je zvučao kao da njemu odmor ne treba bar još tri dana.

Perin klimnu.

Dozvolio je Faili da ga povede natrag u gostionicu Kod. vinskog izvora, a pratili su ga Loijal, Aijeli, Aram i Danil, sa deset Sadrugova u krugu oko njega. Nije primetio kada su ih ostali ostavili, ali nekako se našao sam s Failom u svojoj sobi na spratu gostionice.

„Čitava porodica može da se smesti u ovoliku sobu“, promrljao je. Jedna sveća je gorela na kamenoj polici iznad malog kamina. Drugi su se snalazili i bez sveća, ali Marin mu je zapalila jednu čim je pao mrak, da ne bi tumarao. „Mogu da spavam i napolju, s Danilom, Banom i ostalima

„Ne budi budala“, reče Faila s prizvukom nežnosti. „Kad Alana i Verin imaju zasebne sobe, možeš i ti.“

Shvatio je da mu je skinula kaput i počela da mu razvezuje košulju. „Nisam toliko umoran da ne mogu sam da se svučem.“ Blago ju je izgurao napolje.

„Skini sve sa sebe“, naredi mu ona. „Sve, čuješ li me? Varaš se ako mislis da čes se odmoriti u odelu.“

„Skinuču“, obeća on. Kada je zatvorio vrata, zaista i sazu obuču, pa ugasi sveću i leže. Marin se ne bi dopao trag prljavih čizama na posteljini.

Hiljade, tako kažu Gaul i Loijal. Ipak, koliko su njih dvojica mogla videti, skriveni na putu prema planinama, i u trku natrag? Možda najviše hiljadu, kako je Luk tvrdio, ali mu Perin nije verovao uprkos svim trofejima koje je ovaj donosio. Raštrkani su, rekli su Beli plaštovi. Koliko su blizu mogli prići kada im oklopi i plaštovi sijaju kao svetiljke u mraku?

Možda je postojao način da sam proveri. Izbegavao je vučji san od poslednje posete; svaki put kada bi pomislio da se vrati goreo je od želje da ulovi Koljača, ali odgovornost ga je vezivala za Emondovo Polje. Možda sada... San ga ophrva dok je još razmišljao.

Stajao je na Zelenilu, okupan popodnevnim suncem nadomak horizonta. Dva-tri bela oblačka lutala su nebom. Nije bilo ovaca ni stoke u blizini visokog koplja s barjakom na kome se vučja glava talasala na vetru, ali jedna plava muva mu prolete kraj lica. Nije bilo ni ljudi među slamom zakrovljenim kućama. Gomilice suvih cepanica na pepelu bile su znak logorskih vatri Belih plaštova. Retko je viđao vatru u vučjem snu; češće ono što je spremno da bude zapaljeno ili je već sagorelo. Nije bilo gavranova na nebu.