Dolazak Senke

Jedan od trkača, kovrdžavo momče niže od njega za skoro dve glave, promuva se kroz Dvorečane i povuče Perina za rukav. Perin ga nije poznavao; mnoge porodice su došle izdaleka. „Nešto se kreće u Zapadnoj šumi, lorde Perine. Poslali su me da vam kažem.“

„Ne zovi me tako“, odsečno kaza Perin. Ako ne bude sprečavao decu, i Sadrugovi će početi tako da ga zovu. „Idi, reci im da ću doći.“ Dečak otrča.

„Mesto ti je u krevetu“, odlučno reče Faila. „Tomas može sasvim dobro da se nosi s bilo kakvim napadom.“

„Nije to nikakav napad, inače bi dečak tako rekao, a čula bi se i Cenova truba.“

I dalje mu je držala ruku i trudila se da ga povuče prema gostionici, tako da ju je povukao za sobom kada je krenuo u suprotnom pravcu. Posle nekoliko jalovih minuta, predala se i pretvarala da je ionako samo želela da ga drži za ruku. Ali mrmljala je sebi u bradu, misleći da je neće čuti ako bude dovoljno tiha. Počela je sa „glupakom“, „magarcem“ i „mišićima umesto mozga“, a posle je sledilo još gore. Prava svečanost, ona mu mrmlja uz glavu, Aram mu ide za petama, a Danil i deset Sadrugova okružuju ga kao počasna garda. Da nije tako umoran, osećao bi se kao potpuna budala.

Noćna straža je bila raspoređena u malim grupama duž ograde od oštrog kolja, i svaka grupa je imala po jednog dečaka-trkača. Svi stražari sa zapadne strane sela skupili su se iza široke zapreke i zurili u Zapadnu šumu stežući koplja i lukove. Čak i po mesečini, šuma je za njih bila obavijena mrakom.

Tomas je u svom ogrtaču bio polunevidljiv u noći. Bain i Čijad su bile uz njega; od Loijalovog i Gaulovog odlaska, Device su iz nekog razloga svaku noć provodile na ovom kraju Emondovog Polja. „Nisam hteo da te uznemiravam“, reče mu Zaštitnik, „ali tamo je izgleda samo jedna prilika, pa sam pomislio da bi ti mogao...“

Perin klimnu. Svi su znali za njegov vid, naročito u tami. Dvorečani su to doživljavali kao nešto posebno, što ga čini nekakvim glupavim junakom. Pojma nije imao kako to izgleda Zaštitnicima ili Aes Sedai, ali večeras je bio preumoran da brine za to. Koliko napada u proteklih sedam dana?

Ivica Zapadne šume bila je udaljena petsto koraka. Čak i pred njegovim očima drveće se stapalo sa senkama. Nešto se pomeralo. Nešto dovoljno veliko da bude Trolok. Krupno obličje koje nosi... teret u rukama. Čoveka. Visoka senka nosi ljudsko biće.

„Nećemo gađati!“, povikao je. Poželeo je da se nasmeje; u stvari, shvatio je da se zaista smeje. „Hodi! Hodi, Loijale!“

Nejasni oblik potrča brže od ijednog čoveka i pokaza se da to Ogijer juri prema selu noseći Gaula.

Dvorečani počeše da ga bodre kao da je u pitanju kakva trka. „Trči, Ogijeru! Trči! Trči!“ Možda i jeste trka; mnogo je napada đolazilo iz šume s ove strane.

Loijal se zatetura i uspori pred koljem; njegove debele noge su jedva prošle kroz ogradu, čak i popreko. Čim se nađe u selu, spustio je Aijela i legnuo na zemlju, bez daha, čupavih ušiju klonulih od umora. Gaul othrama i nađe mesto da i sam sedne. Bain i Čijad se uzvrteše videvši da su mu pantalone pocepane blizu leve prepone, i prekrivene crnom, skorelom krvlju. Ostala su mu samo još dva koplja, a tobolac mu je zjapio prazan. Nije bilo ni Loijalove sekire.

„Glupi Ogijeru“, razdragano se nasmeja Perin. „Kako si mogao onako da pobegneš. Pustiću Dejzi Kongar da te išiba kao begunca. Barem si živ. Barem ste se vratili.“ Tada je progutao knedlu. Živi su. Vratili su se u Emondovo Polje.

„Uspeli smo, Perine“, zabubnja Loijal zadihano. „Pre četiri dana. Zatvorili smo Kapiju. Sada je mogu otvoriti samo Starešine ili Aes Sedai “

„Nosio me je većim delom puta od planina“, kaza Gaul. „Prva tri dana jurilo nas je pedesetak Troloka i jedan Noćni jahač, ali Loijal ih je nadmašio brzinom.“ Trudio se da odgurne Device, ali bezuspešno.

„Lezi s mirom, Saarade“, planu Čijad, „ili ću pred svima reći da sam te dotakla sa oružjem, pa ti vidi šta ćeš s čašću.“ Faila se razdragano nasmeja. Perin ništa nije shvatio, ali neustrašivi Aijel ostade izbezumljen. Dozvolio je da mu Device vidaju nogu.

„Jesi li dobro, Loijale?“, upita Perin. „Jesi li povređen?“ Ogijer se uspravi s vidnom teškoćom i zanese se kao drvo pred padom. Uši su mu i dalje visile. „Ne, nisam povređen, Perine. Samo sam umoran. Ne brini se za mene. Predugo boravim van stedinga. Posete nisu dovoljne.“ Odmahnuo je glavom kao da su mu misli odlutale. Obuhvatio je Perinovo rame ogromnom šakom. „Biću sasvim dobro kad malo odspavam.“ Spustio je glas, koliko to Ogijer može; i dalje je zvučao kao bumbar: „Napolju je jako loše, Perine. Pratili smo poslednje grupe koje su ušle, prilično daleko. Zaključali smo Kapiju, ali mislim da u Dvema Rekama već ima nekoliko hiljada Troloka, i možda čak i pedeset Mirdraala.“