Dolazak Senke

I ovde je pronašao svega nekoliko troločkih logora, tek toliko da seljani nikuda ne idu. Odavde je beg bio još lakši nego preko Bele reke i njenih beskrajnih brzaka.

Jurio je dalje ka severu, do Tarenske Skele na obali Tarendrele, koju je u mladosti zvao reka Taren. Uzane kuće bile su podignute na visokim kamenim temeljima, jer se Taren svake godine izlivao čim bi se snegovi Maglenih planina otopili. Skoro pola ovih temelja nosilo je samo hrpe pepela i spaljene grede obasjane nepromenljivim popodnevnim suncem. Ovde nije bilo zaprega, ni znaka ikakve odbrane. Ne beše ni troločkih logora. Možda ovde više nije bilo ljudi.

Na ivici vode nalazilo se čvrsto drveno pristanište, a jedan težak, oklembešen konopac protezao se preko brzoteke reke. Konopac beše provučen kroz čelične alke na jednoj pljosnatoj barki prislonjenoj uz pristanište. Skela je još bila tu, još uvek upotrebljiva.

Jedan skok ga odnese preko reke, na obalu načičkanu rasturenim kolskim točkovima i pokućstvom. Stolice i ogledala, kovčezi, čak i dva-tri stola i jedan uglačan ormar sa izrezbarenim ptičicama; sve su to uspaničeni ljudi pokušali da sačuvaju, ali su se odrekli da bi brže trčali. Oni će proneti glas o onome što se desilo i što se dešava u Dve Reke. Vesti su već mogle stiči u Baerlon do sada, stotinu milja ili više ka severu, a imanja i sela između Baerlona i reke zacelo su već obišle. Vest se pronosi. Za mesec dana, možda će stići i do Kaemlina, do kraljice Morgaze i Kraljičine garde, i njene moći da saziva vojske. Mesec, ako bude sreće. I još toliko za put natrag kad Morgaza poveruje. Prekasno za Emondovo Polje. Možda prekasno i za čitave Dve Reke.

Ipak je delovalo besmisleno što su Troloci ikoga pustili da utekne. Da ne pominjemo Mirdraale; Troloci inače ne razmišljaju previše o budućnosti. Činilo mu se da bi se Seni prvo postarale da unište skelu. Kako su mogli biti sigurni da u Baerlonu nema dovoljno vojske da ih potuče?

Savio se da podigne jednu lutku s obojenim drvenim licem, a kroz mesto gde su mu maločas bile grudi prolete strela.

Skočio je iz čučnja i poleteo uz obalu. Magla ga odnese sto koraka dalje; našavši se u šumarku, čučnu pod jedan visok kožolist. Žbunje protkano puzavicom i stabla oborena poplavom činila su tle čestara.

Koljač. Perin je napeo strelu i zapitao se da li ju je uopšte izvlačio iz tobolca ili ju je samo zamislio. Koljač.

Spreman da skoči dalje, ipak je zastao. Koljač već otprilike zna gde je on. Perin je barem lako pratio njegovu senovitu priliku; čovek koji mirno stoji lako vidi tu izduženu mrlju. Već dva puta je igrao njegovu igru i umalo izgubio. Neka Koljač igra ovog puta. Sačekao je.

Gavranovi su graktali u letu iznad drveća, tražeći ga. Nikakav pokret ga neće odati; ni drhtaj. Pomerao je samo oči, kako bi osmotrio šumu. Zalutali dah vetra nanese mu hladan miris, čovečji, ali neljudski, i on se nasmeši. Ipak, čuli su se samo gavranovi: Koljač se vešto prikradao. Ali nije navikao da bude lovina. Šta je još, osim mirisa, Koljač smetnuo s uma? Sigurno nije očekivao od Perina da ostane gde se prizemljio. Životinje beže pred lovcima, čak i vukovi.

Jedva osetan pokret iza oborenog bora, pedeset koraka dalje, prikazao je lice, a iskošeni zraci sunca jasno ga osvetliše. Tamna kosa i plave oči, lice od tvrdih površi i uglova, tako slično Lanovom. Ali Koljač je u tom trenu dvaput liznuo usne; čelo mu beše nabrano, a oči zauzete traganjem. Lan ne bi pokazao znak brige ni da se suoči s hiljadu Troloka. Tren potom, lice ponovo nestade. Gavranovi su lepršali i kovitlali se u zraku kao da dele Koljačev nespokoj, kao da se plaše da siđu pod krošnje.

Perin je čekao i posmatrao, netremice. Tišina. Samo je hladan miris govorio da nije sam s gavranovima.

Koljačevo lice se ponovo ukaza iza jednog širokog hrasta sleva. Trideset koračaja. Hrastovi ubijaju skoro sve što raste blizu njih; iz mekog pokrova pod krosnjom drveta raslo je samo nešto pečuraka i korova. Čovek polako iskorači na otvoreno, ne stvarajuči nikakav šum iako je bio u čizmama.

Jednim pokretom Perin zategnu i odape strunu. Gavranovi zakreštaše u znak upozorenja, a Koljač se okrenu i primi strelu široke čelične glave u prsa. Zaurlao je i mašio se obema rukama za dršku; odozgo se prosu kiša crnih pera, jer su gavranovi pomamno mlatarali krilima. Koljač izblede zajedno sa svojim vriskom, postade maglen, providan, i iščile. Krici gavranova zamukoše kao nožem presečeni; strela što je probola čoveka pade na tle. I gavranovi su nestali.

S napola napetom sledećom strelom, Perin polako odahnu; prepuštao je napetost struni luka. Zar tako nastupa smrt u ovom mestu? Ciliš, nestaješ zauvek?

„Barem sam ga dokrajčio“, promrmljao je. Usput je dozvolio sebi da skrene s puta. Nije došao u vučji san zbog Koljača. Makar su vukovi sada bezbedni. Vukovi i možda još poneko.

Iskoračio je iz sna...