Dolazak Senke

Dok mu je pogled tražio ptice, jedan deo neba se zatamnio i otvorio kao prozor u neko drugo mesto. Egvena je stajala u gomili žena, sa strahom u očima; žene polako kleknuše oko nje. Ninaeva beše među njima, a učinilo mu se da je video i Elejninu zlatnocrvenu kosu. Prozor izblede, ali se otvori novi. Met je bio nag i svezan, stegnutih zuba; iza leđa i između laktova beše mu razapeto neko čudno koplje, a oko vrata je imao srebrni medaljon s lisičjom glavom. Met nestade, a pojavi se Rand. Perinu se učinilo da je Rand. Nosio je dronjke i grub ogrtač, i povez preko očiju. I taj treći prozor nestade, i nebo ostade nebo, naseljeno samo oblacima.

Perin zadrhta. Vizije u vučjem snu nikada nisu bile u stvarnoj vezi s onim što je znao. Možda ovde, gde se okolina tako lako menja, briga za prijatelje postaje vidljiva. Šta god bilo, samo je gubio vreme potresajući se oko toga.

Nije ga začudilo što se obreo u dugom kovačkom kožnom prsluku, golih ruku, ali kada je posegao prema pojasu sačekao ga je čekić, ne sekira. Namrštio se i zamislio dugu oštricu u obliku polumeseca, sa čvrstim šiljkom. To mu je sada trebalo. To je sada bio. Čekić se polako preobličio, kao da pruža otpor, ali čim se u remenu ukazala sekira, opasno je zasijala. Zašto se to toliko buni protiv njega? Znao je šta želi. Na boku mu se pojavio pun tobolac, u jednoj ruci luk, a na drugoj kožni štitnik.

Tri koračaja od kojih se zemlja muti dovedoše ga do navodnog mesta najbližeg troločkog logora, tri milje od sela. Poslednji korak spustio ga je na ugaženo polje ječma, usred kruga od desetak starih logorskih vatri na kojima je bila spremna nova drvena građa, cepanice i izlomljene noge stolova i stolica, pa čak i vrata seoske kuće. Veliki kotlovi od crnog gvožđa bili su spremni da se zanjišu iznad logorskih vatri. Prazni kotlovi, naravno, ali znao je šta će biti usuto u njih, i šta će biti nabodeno na ražnjeve kraj nekih gomila drveta. Koliko će se Troloka ugostiti kraj ovih vatri? Nije bilo šatora, a ćebad su bila razbacana, prljava i smrdljiva od bajatog, kiselog troločkog znoja. Ipak, ona nisu bila nikakvo merilo; mnogi Troloci spavaju kao životinje, otkriveni na zemlji, a neki čak i izdube rupu za spavanje.

Manjim koracima, tačnije stostrukim, pri kojima se zemlja samo zamagli, obišao je Emondovo Polje, od imanja do imanja, od pašnjaka, preko polja ječma, do zasada duvana, kroz raštrkane šumarke, putevima taljiga i skrivenim stazicama, i u toj spiralnoj kretnji otkrivao je sve više spremnih troločkih vatri. Previše. Stotine vatri. To je svakako značilo nekoliko hiljada Troloka. Pet hiljada, ili deset, ili dva puta toliko kad bi svi nagrnuli u isto vreme, Emondovo Polje ne bi osetilo razliku.

Dalje ka jugu nije bilo Troloka. Bar nije bilo znaka neposrednog prisustva. Malo je bilo čitavih štala i imanja. Polja ječma i duvana pretvorena su u rasturena zgarišta, a usevi su negde bili i revnosno gaženi. Bez ikakvog povoda osim čiste radosti uništenja; kada je to učinjeno, naroda već nije bilo. Jednom se obreo u gomili pepela u kojoj naiđe na ogaravljene točkove zaprega još su ponegde nosile tragove jarkih boja. Mesto na kome je uništena povorka Tuata’ana zabolelo ga je još više od seoskih imanja. Put lista zaslužuje priliku. Negde. Ne ovde. Nije dozvolio sebi da zagleda, već odskoči milju ili više ka jugu.

Naposletku, stigao je do Devonovog Jahanja, skupine kuća oko zelenog polja u čijem središtu beše jezerce načinjeno na mestu prirodnog izvora, okruženo godinama izjedanim kamenom. Gostionica nakraj poljane, Kod guske i lule, bila je pokrivena slamom, ali iako je Devonovo Jahanje svakako imalo manje posetilaca od Emondovog Polja, bila je veća od Vinskog izvora. Samo selo, naravno, nije bilo veće. Zaprege i taljige pred svakom kućom bile su znak da su brojni žitelji izdvojenih imanja prebegli ovamo s porodicama. Druga kola su služila kao ograde na putevima i prostorima između kuća, po celom obodu sela. Ove mere predostrožnosti ne bi odbile nijedan od prošlonedeljnih napada na Emondovo Polje.

U tri kruga oko sela, Perin je pronašao samo šest troločkih prebivališta. Dovoljno da ljudi ostanu u selu. Zatvoreni kao stoka, dok Emondovo Polje ne poklekne. Tada će, ako se Senima prohte, Troloci navaliti i na Devonovo Jahanje. Možda bi mogao nekako da pošalje vesti ovim seljanima. Ako pobegnu ka jugu, možda će uspeti da pređu Belu reku. Čak je i put kroz beskrajnu Senovitu šumu bolji od čekanja na smrt.

Zlatno sunce se nije pomeralo. Vreme ovde drugačije protiče.

Potrčao je ka severu koliko ga noge nose, a Emondovo Polje prolete u vidu magle. Stražarsko Brdo na svom okruglom uzvišenju bilo je okruženo zapregama i taljigama kao i Devonovo Jahanje. Jedan barjak je lenjo lepršao na povetarcu, na visokom koplju ispred Belog vepra na vrhu brda. Crveni orao nadleće plavo polje. Crveni orao je bio simbol Maneterena. Možda su Alana i Verin pričale neke drevne povesti i dok su boravile na Stražarskom Brdu.