Dolazak Senke

...otvorio oči i ugledao strop, sav znojav, u pripijenoj košulji. Kroz prozor je dopirao tračak mesečine. Negde u selu čule su se violine u razuzdanoj pesmi Krpara. Nisu se borili, ali našli su način da pomognu popravljajući raspoloženje drugima.

Perin se polako pridiže i navuče čizme u polutami. Kako da učini ono što je morao? Biće teško. Moraće da pokaže lukavstvo. Samo, činilo mu se da nikad u životu nije bio lukav. Ustao je i protresao noge.

Najednom je čuo viku i sve dalji topot kopita. Prišao je prozoru i otvorio ga. Sadrugovi su se komešali pod prozorom. „Šta se dešava dole?“

Trideset lica se okrenu prema njemu, a Ban al’Sin povika: „Bio je to lord Luk, lorde Perine. Umalo da pregazi Vila i Tela. Mislim da ih nije ni video. Bio je sav pogrbljen u sedlu, kao da je ranjen, i mamuzao je onog pastuva koliko ga noge nose, lorde Perine.“

Perin počeša bradu. Luk maločas svakako nije bio ranjen. Luk... i Koljač? Nemoguće. Tamnokosi Koljač je izgledao kao Lanov brat ili rođak; ako je Luk, zlatnocrvene kose, ličio i na koga, možda je to mogao biti Rand. Ova dvojica su bila krajnje drugačija. Pa ipak... taj hladni miris. Nisu mirisali isto, ali obojica su odavali isti, ledeni, skoro neljudski miris. Začuo je pokret zaprega s prepreke na Starom putu, i užurbanu viku. Čak i ako Ban i Sadrugovi potrče, neće ga stići. Kopita su žurno letela ka jugu.

„Bane“, progovorio je, „ako se Luk ponovo pojavi, zarobite ga i držite pod stražom.“ Stigao je još da doda: „I ne zovi me više tako!“, pa zalupi okno.

Luk i Koljač, Koljač i Luk. Kako bi mogli biti isti čovek? Nemoguče. Opet, pre dve godine nije verovao ni u Troloke i Seni. Biće dovoljno vremena za brigu ako se ikad ponovo dočepa tog čoveka. Sada je tu bilo Stražarsko Brdo i Devonovo Jahanje i... Neki mogu biti spaseni. Ne moraju čitave Dve Reke da izginu.

Krenuo je ka trpezariji, pa zastade na vrhu stepeništa. Aram je ustao s najnižeg stepenika i pogledao ga, spreman da ga prati bilo kuda. Gaul je spavao na postelji kraj kamina, s debelim zavojem na levoj butini. Faila i dve Device sedele su i tiho razgovarale kraj njega, skrštenih nogu. Na suprotnom kraju sobe ugledao je daleko veću postelju, ali Loijal je sedeo na klupi, proturivši noge ispod stolova, skoro potpuno presavijen da bi mogao žustro da škraba perom pri svetlosti sveće. Sigurno je zapisivao doživljaje s puta prema Kapiji. A ako ga je Perin imalo poznavao, Ogijerova priča će sve pripisati Gaulu, bez obzira na stvarne događaje. Loijal nijedno svoje delo nije smatrao odvažnim, niti vrednim zapisivanja. Ne beše nikog drugog u trpezariji. Violine su se i dalje čule. Učinilo mu se da prepoznaje pesmu. Sada nije bila krparska: Moja ljubav je divlja ruža.

Faila podiže pogled i pažljivo ustade da ga dočeka čim je pošao niz stepenice. Pošto Perin nije pošao prema vratima, Aram ponovo sede.

„Košulja ti je mokra“, optuži ga Faila. „Priznaj da si spavao u njoj. Čudilo bi me da si i čizme izuo. Nije prošao ni sat otkako sam te ostavila. Vuci se gore pre nego što se stropoštaš.“

„Jesi li videla Luka kad je odlazio?“, upita on. Usne joj se stisnuše, ali nije smeo da se obazire na to. Prečesto je izvlačio deblji kraj iz svađe.

„Protrčao je ovuda pre koji minut i izjurio kroz kuhinju“, konačno je odgovorila. To su bile samo reči; glas mu je davao na znanje da nije završila s njim i krevetom.

„Je li izgledao... povređeno?“

„Da“, polako kaza. „Teturao je, i stezao je nešto na grudima, ispod kaputa. Možda zavoj. Gazdarica Kongar je u kuhinji, ali koliko sam čula, umalo je nije pregazio. Otkud znaš?“

„Sanjao sam.“ Oči joj preteće zasijaše; videlo se da ga ne razume. Znala je za vučji san; zar je očekivala da joj ispriča pred Bain i Cijad, a Arama i Loijala i da ne pominje? Možda treba izuzeti Loijala; bio je toliko obuzet beleškama da ne bi primetio ni stado ovaca u trpezariji. „Kako je Gaul?“

„Gazdarica Kongar mu je dala nešto za spavanje i spravila melem za nogu. Kada se Aes Sedai sutra budu probudile, i ako procene da je ozbiljno, jedna od njih će ga Izlečiti.“

„Dođi ovamo i sedi, Faila. Hoču da mi učiniš nešto.“ Sumnjičavo ga je pogledala, ali mu je dozvolila da je povede do stolice. Kada sedoše, on se prignu preko stola i progovori ozbiljnim, ali ne previše žurnim glasom. Ni u kom slučaju žurnim. „Hoću da odneseš jednu poruku u Kaemlin. Usput, možeš preneti vesti u Stražarsko Brdo, da bi znali kakvo je stanje. Možda bi, u stvari, bilo najbolje da pređu preko Tarena dok se sve ne svrši.“ Ovo je zvučalo uzgredno, kao smišljeno baš tog trena. „Hoću da kažeš kraljici Morgazi da nam pošalje deo Kraljičine garde. Znam da je put opasan, ali Bain i Cijad će te bezbedno sprovesti do Tarenske Skele, a barka je još tamo.“ Cijad ustade i preplašeno ga pogleda. Zašto je bila preplašena?

„Nećeš morati da ga ostaviš“, kaza joj Faila. Aijelka potom klimnu glavom i sede nazad pored Gaula. Cijad i Gaul? Bili su smrtni neprijatelji. Večeras ništa nije imalo smisla.