Dolazak Senke

Tom se nasmejao obojici. „Mislite da bi ijedan od vas prošao kao Tarabonac? Ja bih; ovo prolazi kao po loju.“ Pogladio je svoje duge brkove. „Osim toga, ne možete juriti kroz Panarhovu palatu naoružani štapovima ili batinama. Potreban je malo... manje očigledan vid zaštite.“ Zamahnuo je rukom i među prstima mu se iznenada zavrte nož. Nestao je podjednako brzo u rukav, kako je Elejna verovala.

„Svi znate šta treba da rađite“, prasnu Ninaeva, „ali ništa nećete postići ako nas gledate kao guske na pijaci!“ Duboko je udahnula i nastavila mimije. „Volela bih da neko od vas može da pođe sa nama, ako ni zbog čega drugog, zbog dodatnog para očiju, ali to je nemoguće. Izgleda da moramo same, i to je kraj priče.“

„Ja mogu da vas pratim“, iznenada se javila Egeanin iz ćoška u koji ju je Ninaeva smestila. Svi se okrenuše ka njoj, a ona se nesigurno namršti. „Te žene su Prijatelji Mraka. Treba ih izvesti pred pravdu.“

Elejna beše jednostavno zatečena ponudom, ali Ninaeva, prebledelih usana, kao da je bila spremna da je prebije. „Misliš da bi trebalo da ti verujemo, Seanšanko?“, hladno je upita. „Pre nego što pođemo, zaključaću te u ostavu, pa neka priča...“

„Zaklinjem se svojom nadom na uzvišeno zvanje“, prekide je Egeanin držeći se obema rukama za srce, „da vas neću ni na koji način izdati, da ću činiti kako kažete i čuvati vam leđa dok se ne izbavite iz Panarhove palate.“ Potom se naklonila tri puta, duboko i svečano. Elejna pojma nije imala šta znači „nada na uzvišeno zvanje“, ali Seanšanka je zaista zvučala iskreno.

Domon pomalo neodlučno progovori: „Može ona to.“ Odmerio je Egeanin i odmahnuo glavom. „Sreća me izdala ako imam više neg’ dva-tri čoveka da bi mogli za opkladu da je obore.“

Ninaeva se namrgodila shvativši da steže desetinu dugih pletenica, pa ih za inat trže.

„Ninaeva“, odlučno progovori Elejna, „i sama si rekla da želiš još jedan par očiju, a znam da ja sigurno želim. Sem toga, ako treba ovo da obavimo bez usmeravanja, ne bi bilo loše da imamo nekog ko ume da ućutka ponekog znatiželjnog stražara, ako ustreba. Ne nameravam da se pesničim sa muškarcima, a nećeš ni ti. Seti se kako se ona bori.“

Ninaeva jarosno pogleda Egeanin, namršti se na Elejnu, pa prostreli muškarce kao da su joj ovo zakuvali iza leđa. Ipak, na kraju je klimnula glavom. „Odlično, kaza Elejna. „Gazda Domone, to znači da nam trebaju tri haljine, a ne dve. Najbolje bi bilo da vas trojica krenete. Želimo da pođemo u praskozorje.“

Kočija se trže i stade, i Elejna se probudi iz sanjarenja.

Beli plaštovi, bez konja, ispitivali su Domona. Ovo je bio ulaz na trg iza Panarhove palate, daleko manji od onog spreda. Na suprotnoj strani uzdizala se palata, kao planina belog mermera s vitkim kulama opasanim čipkastim radom u kamenu, snežnobelim kupolama pokrivenim zlatom i pozlaćenim šiljcima ili vetrokazima na vrhu. Ulice su, s obe strane, bile daleko šire i pravije nego drugde u Tančiku.

Sporo kloparanje kopita o pločnik najavilo je još jednog jahača iz pravca trga, visokog čoveka sa uglačanim šlemom i sjajnim oklopom ispod belog plašta ukrašenog zlatnim suncem i grimiznim pastirskim štapom. Elejna je povila glavu; četiri čvora što označavaju čin otkrila su joj da je ovo Džaihim Karidin. Nigde ga do sada nije srela, ali ako bi primetio da pilji u njega, možda bi ga zanimalo zašto to čini. Kopita prođoše dalje bez zastoja.

Egeanin je takođe skrivala lice, ali Ninaeva se otvoreno mrštila prema Inkvizitoru. „Tog čoveka muče neke silne brige“, promrmljala je. „Nadam se da nije čuo...“

„Panarh je mrtva!“, začuo se glas nekog muškarca preko trga. „Ubili su je!“

Nije se čulo ni ko je vikao, ni odakle. Sve ulice u Elejninom vidokrugu behu pune Belih plaštova.

Osvrnula se niz ulicu kroz koju su se uspeli i poželela da straža malo brže završi s Domonom. Narod je počeo da se okuplja na raskršću, tiskali su se i izvirivali prema trgu. Izgleda da su Tom i Džuilin uspešno raširili glasine prošle noći. Samo da se stvari ne prelome dok su ovde, u središtu svega. Ako bi neredi počeli ovoga časa... Ruke joj nisu drhtale samo zato što je snažno stiskala ogradu kočije. Svetlosti, ovde je rulja, a unutra Crni ađah, možda i Mogedijen... Toliko sam prestravljena da su mi se usta osušila. Ninaeva i Egeanin su takođe gledale prema sve većoj gomili sveta, ali nisu ni treptale, a kamoli drhtale. Neću biti kukavica! Neću!

Kočija se otkotrlja dalje, i ona duboko odahnu. Tek tren potom je shvatila da je i od ostalih dveju dopro istovetan zvuk.

Pred kapijom, koja ne beše mnogo šira od same kočije, straža je ponovo ispitala Domona. Bili su to vojnici Panarhove legije, sa šiljatim kalpacima i zlatnim drvetom utisnutim u oklop na grudima. Pitanja su ovog puta bila krača; Elejni se učinilo da je primetila kako neka kesa prelazi iz ruke u ruku. Potom se nađoše unutra, u grubo popločanom dvorištu pred kuhinjom. Svi mornari sem Domona ostali su ispred, sa stražarima.