Dolazak Senke

Faila premesti šake da obuhvati njegove. „Ja, Zarina Bašer...“ Ovo je bilo iznenađenje, nije podnosila to ime. „...polažem svoju ljubav pred tebe, Perine Ajbara...“ Njene ruke nijednom nisu zadrhtale.

54

Prema palati

Elejna je sedela na stražnjem sedištu visoke kočije i truckala se ulicama Tančika iza četvorice znojavih muškaraca. Mrštila se preko prljavog vela koji joj je prekrivao lice od očiju do brade i nestrpljivo lupkala bosim nogama. Svaki potres preko pločanika uzdrmao bi je do kosti; što se jače držala za grubu drvenu ogradu kočije, bilo joj je gore. Ninaevi to očito nije previše smetalo; drmusala se kao i Elejna, ali beše pomalo zamišljena i namrštena, i kao da ništa nije osećala. Egeanin je, s tamnim pletenicama do ramena, prignječena uz Ninaevu s druge strane, držala ruke prekrštene i lagano poskakivala sa svakim udarom. Elejna je na kraju pokušala da oponaša Seanšanku; nije mogla izbeći sudaranje s Ninaevom, ali vožnja više nije pretila da joj zarije donje zube u gornju vilicu.

Bila je rada i da ide peške, čak i bosonoga, ali Bejl Domon je rekao da bi to izgledalo neobično; ljudi bi se začudili zašto žene idu peške kad ima dovoljno prostora za njih, a poslednje što im je trebalo jeste da privuku nečiji pogled. On se, naravno, nije treskao kao vreća repe; išao je peške ispred kočije, uz desetoricu od dvadesetorice mornara koje je poveo kao pratnju. Tvrdio je da bi veći broj izazvao sumnju. Sumnjala je da bi i toliko poveo da nije njih.

Preko vedrog neba još beše razvučeno sivilo, iako je prvo svetlo granulo i pre nego što su krenuli; ulice su još uvek bile prilično puste i tihe, izuzev tandrkanja kočije i škripe točkova. Čim se sunce ukazalo na ob orju, ljudi izmileše, ali to su isprva bile samo grupe muškaraca u vrećastim pantalonama, sa duguljastim crnim kapama i smutljivim izrazima na licima; vukli su se ulicama odajući utisak da prošle noći nisu činili ništa časno. Izanđalo platno prebačeno preko tovara kočije bilo je pažljivo uređeno da bi se videlo kako prekriva samo tri velike korpe, ali i pored toga, neke od tih malih skupina s velovima na licima pratile su kočiju pogledom kao čopor gladnih pasa. Na kraju su se vraćali svom poslu, tako da je dvadeset ljudi s mornarskim mačevima i palicama očito bilo previše.

Točkovi propadoše u ogromnu rupu na mestu gde je pločnik raskopan u nekom od minulih nereda; kočija joj se izmače. Malo je falilo da pregrize jezik kada se ponovo s njom sastala, uz snažan tresak. Neka Egeanin zadrži svoje skrštene ruke! Elejna zgrabi ogradu i namršti se prema Seanšanki. Opazila je da i ona stiska usne i drži se obema rukama.

Egeanin sleže ramenima. „Izgleda da ipak nije ni nalik stajanju na palubi“

Ninaeva se pomalo namrgođeno odmače od Seanšanke, ali bilo je nejasno dokle tačno namerava da se penje u Elejnino krilo. „Porazgovaraću s gazda Bejlom Domonom“, značajno je promrmljala, zaboravljajući da je kočija bila njen predlog. Još jedan potres joj je sklopio zube.

Sve tri su nosile vunu umrtvljene smeđe boje, tanku ali grubu i ne previše čistu. Haljine sirotih zemljoradnica bile su poput bezobličnih vreća u poređenju s Rendrinom pripijenom svilom. Izbeglice iz sela zarađuju za hleb kako znaju i umeju; to je trebalo da glume. Egeanin je očigledno s olakšanjem dočekala ove haljine, što beše podjednako čudno kao i to što su je uopšte povele. Elejni se činilo da ovo potonje neće biti mogućno.

Imali su veliku raspravu tako to muškarci nazivaju u Odaji uvelih cvetova, ali Elejna i Ninaeva su pobile veći deo njihovih glupih prigovora i odbacile ostatak. Njih dve su morale u Panarhovu palatu što pre. Domon je tada izneo novu primedbu, ali manje budalastu od ostatka.

„Same ne moš’te uć’ u palatu“, kaza bradati krijumčar, zagledan u svoje šake na stolu. „Kažete da nema da usmeravate ak’ ne morate, i da vas te Crne Aes Sedai ne mogu primetit’,“ Nijedna od njih nije smatrala da je neophodno pominjati jednu od Izgubljenih. „Onda mora da imate jaku ruku, da zama’ne batinom ak’ do toga mora doć’, i oči pride da vam ni za leđima nešto ne zafali. Tamo sam ja poznat, kod služinčadi. Nosio sam ja darove i onoj bivšoj što beše panarh. Ima da idem sa vama.“ Odmahnuo je glavom i zarežao. „Samo me terate da opružim glavu na panj dželatu što vas ostavi’ onomad u Falmeu. Sreća me izdala, kako me terate! Pa, sad vam je gotovo, nema šta se bunite! Ima da uđem sa vama.“

„Budala si, Ilijanče“, prezrivo reče Džuilin pre nego što ona i Ninaeva stigoše da otvore usta. „Misliš da će ti Tarabonci dozvoliti da vršljaš po palati kako ti se prohte? Prljavom krijumčaru iz Ilijana? Dobro ja znam kakve su sluge, umem da povijem glavu da bi neki praznoglavi plemić pomislio...“ Brže-bolje se nakašljao i nastavio, ne gledajući Ninaevu – ni nju! „Ja treba da pođem s njima.“