Dolazak Senke

Čim kočija stade, Elejna iskoči i promrda bosa stopala po kamenu. Neravnine su joj pričinjavale bol. Delovalo je neverovatno da lagani đon papučice može da učini osećaj sasvim drugačijim. Egeanin se uspuza u kočiju i razdeli im korpe. Ninaeva zaturi svoju na leđa, pridržavajući je jednom rukom odozdo, a drugom izvijenom preko ramena za obod. Korpe behu skoro do vrha pune dugačkih belih paprika, pomalo sparušenih od putovanja čak iz Saldeje.

Dok je Elejna prihvatala svoju korpu, Domon priđe stražnjem delu kočije, pretvarajući se da pregleda papričice. „Beli plaštovi i panarhova legija sam’ što se nisu zakrvili, tako izgleda“, promrsio je prepipavajući papričice. „Onaj poručnik je reko da bi legija mogla i sama da brani panarha, da ih dobar deo nije poslat u okolne tvrđave. Džaihim Karidin mož’ da pristupi panarhu, ali gospodar kapetan legije ne mož’. I ne godi im što je unutra samo gradska straža. Neko sumnjičav bi reko da nekom odgovara što se panarhova straža tol’ko ne podnosi.“

„To su dobre vesti“, reče Ninaeva ne okrećući glavu. „Oduvek govorim da se iz muskih glasina mogu izvući korisne pouke.“

Domon ogorčeno zamumla. „’Ču vas uvedem, pa moram natrag s mojim ljudima, da se ne uvale u nered.“ Posade svih Domonovih brodova u pristaništu bile su na ulicama oko palate.

Podigavši korpu na leđa, Elejna pođe za njim i ostalim dvema ženama, povijene glave, grčeći se pri svakom koraku dok najzad nije kročila na crvenosmeđe pločice kuhinje. Miris začina i mesa kuvanog u umaku ispunjavao je sobu.

„Ledene papričice za panarha“, najavi Domon. „Poklanja ih Bejl Domon, časni brodovlasnik ovog grada.“

„Još ledenih papričica?“, upita krupna žena s tamnim pletenicama, belom keceljom i obaveznim velom. Jedva da je i podigla pogled sa srebrnog poslužavnika punog suđa od tankog, zlatnog porcelana Morskog naroda; spuštala je ukrasno savijenu maramicu među sudove. U kuhinji je bilo preko deset žena s keceljama i nekoliko dečaka zaduženih da obrću masno pečenje kraj dva od šest ognjišta, ali ona je očigledno bila glavna kuvarica. „Pa, panarh je izgleda uživala u poslednjoj isporuci. Nosite tamo, u ostavu.“ Nehajno je pokazala prema vratima na suprotnom kraju prostorije. „Nemam vremena da se sada zamaram s vama.“

Elejna je pratila Ninaevu i Egeanin ne dižući pogled s poda, sva preznojena, ali ne zbog pećnica i vatri ognjišta. Mršava žena u zelenoj svili stranog kroja stajala je pored jednog širokog stola i češkala po ušima mršavog sivog mačka dok je lizao pavlaku iz porcelanske zdele. Mačka ju je razotkrila, a potom i duguljasto lice i široki nos. Marilin Gemalfin, nekada pripadnica Smeđeg, sada Crnog ađaha. Ako bi podigla pogled sa te niačke, ako bi stvarno postala svesna njihovog prisustva, shvatila bi za šta su sposobne i da ne posegnu za Moći. Na ovakvoj blizini, žena bi osetila sam njihov dar.

U trenutku kada je kukom zatvorila vrata ostave, Elejni se znoj već slivao niz nos. „Jeste li je videle?“, tiho je upitala, skoro pustivši korpu da padne na pod. Ukrasne šare urezane na vrh tankog gipsanog zida propuštale su prigušenu svetlost iz kuhinje. Redovi visokih polica zauzeli su pod ove ogromne sobe, krcati velikim teglama začina, vrećama i mrežastim kesama punim povrća. Svuda su bile naslagane kutije i burad, a o kukama je visilo dvanaest jaganjaca i još dvaput toliko gusaka spremnih za pečenje. Gruba mapa palate koju su Domon i Tom sačinili za sebe govorila je da je ovo najmanje skladište hrane u čitavoj palati. „Ovo je odvratno“, reče Elejna. „Znam da Rendra ima punu kuhinju, ali ona kupuje hranu tek kad joj ustreba. Ovi ljudi se goste dok...“

„Ostavi brigu po strani dok ne budeš u stanju da učiniš nesto povodom toga“, oštro prošapta Ninaeva. Istresla je svoju korpu na pod i počela da skida grubu seosku odeću. Egeanin je već bila u podsuknji. „Videla sam je. Ako želiš da dođe ovamo da vidi otkud ovolika graja, ti toroči dalje.“

Elejna šmrknu, ali ništa ne reče. Nije pravila baš toliku graju. Svukla se i istresla paprike iz korpe, kao i ono što se krilo pod njima. Između ostalog, tu je bila bela haljina od fine vune sa zelenim opasačem; na levoj strani grudi bilo je izvezeno zeleno drvo što širi grane nad obrisom trostrukog lista. Prljavi veo zamenjen je čistim, lanenim ali kamenom izglačanim da bude gotovo kao svila. Bele papučice s mekanom postavom bile su dobrodošle na stopalima ugruvanim nakon šetnje od kočije do kuhinje.

Seanšanka se prva svukla, ali je poslednja obukla svoje belo ruho, sve vreme gunđajući o nepristojnosti i služavkama, bez ikakvog smisla. Ovo i jesu bile haljine sluškinja; čitava zamisao je ponikla iz toga što sluškinje mogu ići kuda god žele, a u palati ih ima toliko da niko neće primetiti tri nove. Što se tiče nepristojnosti... Elejna je i sama pomalo oklevala pre nego što je prvi put javno obukla tarabonsku nošnju, ali brzo se privikla. Uz to, ova tanka vuna se ne pripija koliko svila. Egeanin je očito imala veoma strogu predstavu o čednosti.