Dolazak Senke

Redovi Šaidoa su se komešali. Bez obzira na sve što su im Kuladin ili Sevana rekli, umeli su da računaju. Nije bilo isto plesati koplja s Ruarkom i njegovim pratiocima, i suočiti se s lavinom Taardada koja bi ih zbrisala i ne osetivši ih. Polako su se razmakli i propustili Randa. Prepustili su mu ceo put.

Rand odahnu. Barem su Adelin i ostale Device gledale pravo ispred sebe kao da Šaidoi i ne postoje.

„Spirajmo koplja – dok god dišem.

Spirajmo koplja – moj čelik jasno sija.Spirajmo koplja... “

Zvuci pesme utihnuše u širokoj klisuri strmih zidina, dubokom i senovitom zaseku u planinama. Za neko vreme, najglasniji zvuk beše topot kopita o kamen i šapat mekih čizama Aijela. Prolaz se naglo otvorio u Alkair Dal.

Rand je shvatio zašto su ga nazivali peharom, premda nije bilo ničeg zlatnog u vezi s njim. Beše skoro savršeno izdubljen; kružne, sive zidine bile su iskošene celim obimom, izuzev kraja, gde su zavijale ka središtu kruga kao prelomljen talas. Grozdovi gologlavih Aijela prekrivali su kosinu, a grozdova beše više nego klanova. Taardadi iz pratnje poglavara septi pođoše na razne strane. Kako je Ruark objasnio, razdvajanje po društvima, a ne po klanovima, pomagalo je mir. Samo njegovi Crveni štitovi i Device ostali su uz Randa i poglavare Taardada.

Poglavari septi drugih klanova sedeli su skrštenih nogu, poredani po klanovima, ispred jednog dubokog useka u izvijenoj steni. Šest malih grupa, od kojih su jednu činile Device, stajalo je između poglavara septi i useka. To bi trebalo da su Aijeli prisutni radi časti poglavara. Beše ih šest, iako je samo pet klanova bilo predstavljeno. Znalo se da je Sevana dovela Device – Avijenda je brzo istakla da Sevana nikada nije bila Far Dareis Mai – ali ta dodatna grupa... U njoj je, umesto deset, bilo jedanaest ljudi. Čak i teme plamenokose glave bilo je dovoljno Randu da prepozna Kuladina.

Na samom useku stajala je zlatokosa žena pretrpana nakitom kao i ona među vašarskim šatorima, sa sivom maramom oko ruku – naravno, Sevana – i još četiri poglavara klanova pored nje. Imali su samo noževe o pojasima, a jedan od njih beše najviši čovek koga je Rand ikada video. Bael od Gošijen Aijela, sudeći po Ruarkovom opisu; ovaj čovek je bio barem za šaku viši od Ruarka ili Randa. Sevana je govorila, a kanjon je nekim lukavstvom učinio da joj glas jasno odzvanja.

„...da mu dozvolite da govori!“ Glas joj beše napet i ljutit. Ispravila se i zabacila glavu, kao da želi snagom volje da stekne prevlast na zaravni. „Zahtevam to, kao svoje pravo! Dok ne bude odabran novi poglavar, ja zastupam Suladrika i Šaidoe. Zahtevam da se poštuje moje pravo!“

„Da, zastupaš Suladrika dok ne bude odabran novi poglavar, gospodarice krova“, glasom potmulim od besa kaza belokosi čovek, Han, poglavar klana Tomanela. Ovaj čovek tamne, izborane kože, bio bi natprosečno visok u Dvema Rekama, dok je među Aijelima važio za kršnog, ali niskog. „Ne sumnjam da dobro poznaješ prava gospodarice krova, ali možda ne poznaješ dužnost poglavara klana. Ovde sme da govori samo neko ko je prošao kroz Ruidean – i ti, koja govoriš u Suladrikovo ime...“ – Hana to očito nije radovalo, ali je zvučao kao da ga i inače malo šta raduje – „...ali šetači kroz snove su rekli našim Mudrima da je Kuladinu oduzeto pravo da kroči u Ruidean.“

Kuladin, vidno razjaren, povika nešto nerazumljivo – trikom kanjona su se očito mogli služiti samo govornici na useku – ali ga Erim od Čarina, prosede jarkocrvene kose, oštro prekide: „Zar nemaš nimalo poštovanja za običaje i zakon, Šaido? Zar nemaš nimalo časti? Ne progovaraj ovde.“

Nekoliko pogleda se okrenulo prema novopridošlima. Talas gurkanja okrenu još ljudi prema dvojici stranaca na konjima, usred poglavara septi, naročito prema jahaču koga su pratile Device. Koliko ga Aijela posmatra, pitao se Rand. Tri hiljade? Četiri? Ni glas se nije čuo.

„Okupili smo se ovde da čujemo važne vesti“, kaza Bael, „kada svi klanovi pristignu.“ I njegova tamnocrvena kosa beše proseda. Nijedan od poglavara klanova nije bio mlad čovek. Njegov krupan stas i dubok glas privuče poglede. „Kada se svi klanovi okupe. Ako Sevana sada želi da nas nagovori da pustimo Kuladina da priča, vratiču se u svoj šator da sačekam«

Džeran od Saarada, krvni neprijatelj Baelovih Gošijena, bio je vitak čovek, skoro sasvim sede svetlosmeđe kose. Vitak kao čelična oštrica. Obratio se poglavarima: „Ja kažem da se ne vraćamo u šatore. Pošto nas je Sevana dovela ovamo, hajde da odložimo te vesti i razgovaramo o manje važnim stvarima. Voda. Hoću da pričamo o vodi kod skloništa Verižnog grebena.“ Bael ga prostreli pretečim pogledom.

„Budale!“, planu Sevana. „Dosta mi je čekanja! Ja...“