Dolazak Senke

„Ne ja“, naposletku kaza Rand, skoro šapatom. „Neko od Izgubljenih.“ Na te reči, Perin se sav ukoči. Pokuša da se opusti, ali to mu samo delimično pođe za rukom. Pomenuo je Izgubljene kada je razgovarao s Failom, i to ne baš reda radi, ali uglavnom je pokušavao da ne razmišlja šta bi Izgubljeni mogli da urade kada otkriju gde je Rand. Ako bi neko od njih uspeo da zaustavi Ponovorođenog Zmaja, bio bi izdignut iznad ostalih kada se Mračni oslobodi. Mračni bi bio slobodan, a poslednja bitka izgubljena i pre no što počne.

„Jesi li siguran?“ – podjednako tiho upita Randa.

„Mora da jeste, Perine. Mora da je tako.“

„Ako je neko od njih napao ne samo tebe, već i mene... Gde je Met, Rande? Ako je još živ, a preživeo ono što i ja, onda će i pomisliti što i ja. Da si to bio ti. Do sada bi već bio ovde da te ispsuje.“

„Ili u sedlu i na pola puta do gradske kapije.“ Rand pokuša da se uspravi. Skorele rane popucaše, i sveži potočići krvi obliše mu grudi i ramena. „Ako je mrtav, Perine, najbolje bi ti bilo da pobegneš što dalje možeš. Mislim da ste ti i Loijal u pravu.“ Zastade i pogleda Perina. „Ti i Met mora da želite da se nisam ni rodio. Ili da me nikad niste upoznali.“

Nije bilo svrhe proveravati šta je s Metom. Ako mu se išta desilo, do sada je gotovo. A imao je neki osećaj da je njegov priručni zavoj pritisnut o ranu na Randovom boku jedino što ga drži u životu dok Moiraina ne stigne. „Izgleda da te nije briga da li je otišao ili ne. Oganj me spalio, i on je bitan. Šta ćeš da radiš ako je otišao? Ili poginuo, Svetlost dala da nije.“

„Ono što najmanje očekuju.“ Randove oči podsećale su na jutarnju izmaglicu koja krije svitanje sunca – plavosive, s grozničavim sjajem što se probija kroz to plavetnilo. Glas mu je rezao kao nož. „Tako moram u svakom slučaju. Da uradim ono što svi najmanje očekuju.“

Perin duboko udahnu. Rand je u potpunosti imao pravo da bude napet. Nije to bio znak predstojećeg ludila. Morao je da prestane da traži znake toga. Ionako će se uskoro pojaviti. Ako ih bude unapred tražio, jedino će postići da ga želudac neprestano peče. „A šta je to?“ – tiho upita.

Rand sklopi oči. „Samo znam da ih moram iznenaditi. Sve moram iznenaditi“, odlučno promrmlja.

Vrata se otvoriše i u odaju uđe jedan visoki Aijel. Tamnoriđa kosa beše mu prošarana sedinama. Iza njega videlo se kako se perjanica tairenskog zapovednika trese dok se raspravljao s Devicama. Kada je Bain odlučno zatvorila vrata, on se i dalje raspravljao.

Ruark oštrim pogledom pređe po sobi, kao da očekuje neprijatelje iza svake zavese ili prevrnute stolice. Plave oči behu mu ledene. Plemenski poglavar Taardad Aijela nikakvog oružja nije imao, sem jednog širokog noža za pojasom, ali nosio je ugled i samopouzdanje kao da su i to oružja – tiho – ali kao da su mu nadohvat ruke, isto kao nož. A njegova šoufa padala mu je po ramenima. Svako ko bar nešto zna o Aijelima bio bi svestan koliko je taj čovek opasan kada na sebi ima nešto čime može da zakloni lice.

„Ona tairenska budala napolju odaslala je vest svom nadređenom da se ovde nešto desilo“, kaza Ruark, „a glasine već kuljaju kao voda iz dubokog izvora. Svakakve priče kruže. Od toga da je Bela kula pokušala da te ubije, pa sve do Poslednje bitke koja se odigrala u ovoj sobi.“ Perin otvori usta, međutim Ruark diže ruku da predupredi njegove reči. „Slučajno sam sreo Berelajn. Izgledala je kao da joj je neko saopštio kada će umreti. Ispričala mi je šta se zaista odigralo. Izgleda da je bila iskrena sa mnom, mada joj nisam potpuno poverovao.“

„Poslao sam po Moirainu“, reče Perin. Ruark klimnu. Naravno da su mu Device rekle sve što znaju.

Rand se nakratko bolno nasmeja. „Rekao sam joj da ćuti. Izgleda da gospodar Zmaj ne vlada Majenom.“ Zvučao je kao da mu je to smešno, a ne kao da je ljut zbog toga.

„Imam kćeri starije od te devojke“, odvrati Ruark. „Ne verujem da će nekome drugom išta reći. Čini mi se da bi najradije zaboravila šta se ovde odigralo.“

„A ja bih to volela da saznam“, kaza Moiraina dok je dostojanstveno ulazila u sobu. Iako je bila niska i vitka, i Ruark se nadnosio nad nju isto kao i čovek što je za njom ušao u sobu – Lan, njen Zaštitnik – Aes Sedai je vladala prostorijom. Sigurno je trčala, pošto je tako brzo stigla, ali sada je bila staložena kao zaleđeno jezero. Mnogo toga moralo bi da se desi pa da se Moirainin spokoj naruši. Bila je u plavoj svilenoj haljini s visokim čipkanim okovratnikom i rukavima ukrašenim tamnoplavim somotom, ali izgleda da joj vrelina i vlažnost nisu smetali. S kose joj je na čelo padao tanani zlatni lančić s plavim kamičkom po sredini. Kamen se presijavao na svetlu, naglašavajući činjenicu da na njenom licu nije bilo ni jedne jedine graške znoja.