Kruna mačeva

Nekolicina je mogla da uđe tamo gde omanja vojska ne bi mogla. Ako bi se kapije zatvorile, Aijeli bi morali da opsedaju grad, pod uslovom da na to još uvek pristaju, a onda bi ponovo otpočelo ubijanje. Rand je nabio Zmajevo žezlo u bisage na škopcu, tako da je virila samo izrezbarena drška, a taj jednostavan kaput nije ličio ni na šta što je Ponovorođeni Zmaj nosio. Što se Aša’mana ticalo, niko u gradu nije imao pojma šta crni kaputi znače. Istina je i kako je lakše ubiti nekolicinu ljudi negoli omanju vojsku, čak iako je većina njih mogla da usmerava. Perin je video Aša’mana koji je dobio u stomak koplje Šaidoa. Umro je lako, kao bilo koji čovek.

Dašiva je gunđao ispod glasa; Perin uspe da uhvati „heroj“ i „budala“ izgovoreno jednako neodobravajućim tonom. Da nije bilo Faile, možda bi se i složio. U jednom trenutku, Rand se okrenu ka aijelskim logorima raštrkanim preko brda dve-tri milje istočno od grada, a Perin zadrža dah, ali šta god Rand mislio, ostao je na putu. Ništa nije bilo važnije od Faile. Ništa, uviđao Rand to ili ne.

Oko pola milje pred kapijama ujahaše u drugi logor, zbog kojeg se Perin namršti. Bio je dovoljno veliki da bude grad; debela traka trošnih drvenih baraka i klimavih šatora sklepanih od ostataka svega i svačega, prostirala se preko spaljenog zemljišta kačeći se za visoke sive zidove dokle je pogled dopirao. Ovo se nekada zvalo Forgejt, pravi zečinjak izuvijanih ulica i prolaza pre nego što su ga Šaidoi spalili. Dok je čudno društvo prolazilo, neki od ljudi su u tišini buljili u Ogijera i Device Aijelke, ali većina je nastavljala sopstvenim poslom – izmučenih, ispijenih lica i bez dovoljno pažnje kako bi primetili išta što im nije pred nosom. Žive boje i često odrpani ukrasi koje su nosili žitelji Forgejta mešale su se s mirnijim bojama uobičajenijim u Kairhijenu, s jednostavnom tamnom odećom seljaka i zemljoradnika.

Žitelji Forgejta bili su u gradu zajedno s hiljadama izbeglica iz unutrašnjosti zemlje kada je Perin otišao. Mnoga od ovih lica imala su modrice ili još gore, posekotine i razderotine, često nepovijene. Kolaver mora da ih je izbacila. Oni ne bi sami od sebe napustih sigurnost zidina; i žitelji Forgejta i izbeglice plašili su se povratka Šaidoa, kao što se čovek koji je bio žigosan plaši usijanog gvožđa.

Put se prostirao pravo kroz logor, do prolaza Džangai, tri visoka četvrtasta luka s kulama sa strane. Ljudi s kalpacima nalazili su se na grudobranima, vireći kroz procepe na kamenim zubima. Neki su buljili prema ljudima na brdu, a tu i tamo je poneki oficir s konom držao durbin na oku. Randova mala družina privuče zainteresovane poglede. Konjanici i Device Aijelke; neuobičajena družina. Samostreli se pojaviše navrh zupčastog zida, ali niko ne podiže oružje. Gvožđem okovane kapije stajale su otvorene. Perin zadrža dah. Toliko je želeo da odgalopira do Sunčeve palate i do Faile.

Unutar kapija nalazila se oniža kamena stražara, gde je trebalo da se pridošlice u grad prijave pri ulasku. Kairhijenski oficir četvrtastog lica nezadovoljno ih je posmatrao dok su prolazili, zabrinuto odmeravajući Device. Samo je stajao i gledao.

„Kako ti rekoh“, Dobrejn se oglasi kad su prošli stražaru, „Kolaver je proglasila slobodan ulazak u grad za Svetkovinu krunisanja. Čak ni osoba koja je na poternici ne bi bila oterana niti uhapšena. To je tradicija.“ Ipak je zvučao kao da mu je laknulo. Min zvučno odahnu, a Loijal ispusti uzdah olakšanja koji se mogao čuti preko dve ulice. Perin je još osećao pritisak u grudima i nije mogao da odahne. Lastavica je ušla u Kairhijen. E sad samo još da je dovede do kraljevske palate.

Izbliza, Kairhijen je bio ono što je izdaleka nagoveštavao. Najviša brda ležala su unutar zidina, ali cepkana su na terase i prekrivana kamenom dok na kraju više uopšte nisu ličila na brda. Široke, prenatrpane, ulice su se sretale pod pravim uglom. U ovom gradu čak su i prolazi pravili pravougaonu rešetku. Ulice su se dizale i spuštale, ne obazirući se na brda, a najčešće ih jednostavno prosecajući. Od radnji pa do palata, sve zgrade su bile u osnovi pravilni kvadrati ili jednostavni pravougaonici, uključujući velike potporne kule, zavijene u skele, nekada čuvene Bezvršne kule Kairhijena, koje su još uvek popravljali, jer su spaljene tokom Aijelskih ratova. Grad je izgledao tvrđi od kamena, onespokojavajuće mesto, a senke, koje su svuda šarale, samo su pojačavale utisak. Loijalove uši s čupercima nisu prestajale da se trzaju; čelo mu se nabralo od zabrinutosti, a oklembešene obrve doticale su mu obraze.