Kruna mačeva

Bilo je malo znakova Svetkovine krunisanja ili Visokog Časelina. Perin nije imao predstavu kako teče praznovanje, ali u Dve Reke Dan za razmišljanje bio je vreme za veselje da bi se zaboravila turobnost zime. Ovde je sve izgledalo nekako utišano, bez obzira na mnoštvo ljudi. Na nekom drugom mestu, Perin bi pomislio da je neprirodna vrućina primirila strasti, ali izuzimajući žitelje Forgejta, svi Kairhijenjani bili su trezveni, ozbiljni ljudi. Barem na površini; o onome ispod površine nije želeo da razmišlja. Piljari i torbari, koje je pamtio, nestali su s ulica, zajedno s muzičarima, akrobatama i lutkarskim pozorištima. Oni mora da su bili u logoru dronjavih, van zidina. Nekoliko zatvorenih, tamno obojenih nosiljki vijugalo je kroz tihu gomilu, neke su imale stegove Kuća malo veće od kona koji su ukočeno stajali nad njima. Kretali su se jednako sporo kao i volovska kola, pored kojih su išli seljaci s bičevima, a osovine su im škripale od sporosti. Pridošlice su se izdvajale, bez obzira na boju odeće, jer je jedva ko osim pridošlica jahao. Oniži meštani, u svojoj tamnoj odeći, ličili su na bledolike vrane. Naravno, Aijeli su se odmah primećivali. Bez obzira da li je jedan ili ih ima deset, pred njima se gomila raščišćavala; pogledi su skretali na drugu stranu, a prazan prostor stvarao se oko njih kud god pošli.

Lica Aijela okretala su se prema družini koja se lagano probijala kroz gomilu. Čak iako nisu svi prepoznavali Randa u njegovom zelenom kaputu, znali su ko mora biti visoki mokrozemac praćen Devicama. Od njihovih lica Perina su podilazili žmarci: razmatranje. Bio je srećan što je Rand ostavio Aes Sedai za sobom. Osim za Aijele, Ponovorođeni Zmaj kretao se kroz reku nezainteresovanih, koja se razdvajala pred Devicama i ponovo zatvarala za Aša’manima.

Kraljevska palata Kairhijena, Sunčeva palata, Palata veličanstveno izlazećeg sunca – Kairhijenjanima nije nedostajalo mašte za imena, svako je bilo neobičnije od prethodnog – stajala je na najvišem brdu u gradu – tamna masa četvrtastog kamena sa stepenastim kulama koje su se nadnosile nad sve drugo. Ulica ka njoj, Krunoput, prerastala je u široku kosinu koja se dizala ka palati, a Perin duboko udahnu kada su krenuli uz nju. Faila je bila tamo gore. Morala je da bude, i bezbedna. Šta god bilo, mora da bude bezbedna. Dotače čvor koji je vezivao Lastavičin povodac za prsten na njegovom doratu, a potom sekiru koja mu je visila za pojasom. Konjske potkovice su glasno odzvanjale pločnikom. Device nisu pravile nikakav zvuk.

Stražari na velikim otvorenim bronzanim kapijama gledali su njihovo sporo primicanje i pogledali se međusobno. Oni su bili raznobojni za kairhijenske vojnike, desetina sa zlatnim izlazećim suncem na tamnim grudnim oklopima i zrakama u bojama kuće Saiganija vezanim ispod sečiva halebardi.

Perin je mogao da im čita misli. Trinaest jahača, ali ne u žurbi, a samo dvojica u oklopima, od čega jedan u majenskom, crvenom. Teškoće će proizići od Karalin Damodred i Torama Rijatina, a Majenci u tome ne učestvuju. A tu su bili žena i Ogijer. Oni sigurno neće stvarati neprilike. A opet, tridesetak Devica, koje su trčkarale ispred konja, nisu izgledale kao da su došle na čaj. Za trenutak je sve bilo neizvesno. Onda jedna Devica podiže veo. Stražari se trgoše kao opareni, a jedan zavitla halebardu i polete ka kapiji. Prešao je dva koraka i zaustavio se, potpuno ukipljen. Svi stražari bili su ukočeni; samo su im se glave pomerale.

„Dobro“, promrmlja Rand. „Sad odsecite tokove i ostavite ih za kasnije.“

Perin se oseti neudobno. Aša’mani su se raštrkali pozadi, pokrivajući skoro celu širinu kosine; mora da su koristili Moć. Njih osmorica su vrlo verovatno mogli da potpuno rasture ovo mesto. Možda čak i Rand sam. Ali ako kule počnu da bljuju strele, umreće sa ostalima, uhvaćeni na ovoj kosini koja odjednom nije izgledala tako široka.

Niko nije ubrzavao. Ko god posmatrao s visokih uskih prozora palate ili zasvođenih šetališta visoko gore, ne sme videti ništa neuobičajeno. Sulin napravi znak govorom ruku, i ona brzo spusti veo, crvena u licu. Spor hod, uz kameni nagib. Pojedinim stražarima su se glave pod kalpacima divljački tresle, oči kolačile, jedan je izgledao kao da se onesvestio, naglo uspravljen, s bradom na grudima. Neki su zevali, ali nikakav zvuk nije izlazio. Perin pokuša da ne razmišlja o onome što ih je utišalo. Spor hod, kroz otvorene bronzane kapije pa u glavno dvorište.