Kruna mačeva

Ogijerov poslednji pokušaj osokoljavanja otišao je mnogo dalje nego što je Loijal nameravao. „Siguran sam da Faila može da vodi računa o sebi, Perine. Ona nije kao Erit. Ne mogu da dočekam da postanem Eritin muž, pa da pazim na nju; mislim da bih umro ako bi promenila mišljenje.“ Kada je završio rečenicu, usta mu ostadoše otvorena, a krupne oči mu se iskolačiše; dok su mu uši podrhtavale, sapleo se o sopstvene čizme i skoro da je pao. „Nisam mislio to da kažem“, prigušeno reče, ponovo trčkarajući pored Perinovog konja. Uši su mu i dalje podrhtavale. „Nisam siguran da želim da se... Suviše sam mlad da bih...“ Progutavši knedlu, on optužujućim pogledom osmotri prvo Perina, a potom Randa na čelu kolone. „Sa dva

ta’verena u blizini nije bezbedno otvarati usta. Svašta može iz njih da izleti!“ Nije tu bilo ničega što i inače ne bi izletelo iz njegovih usta, kao što je i sam dobro znao, mada je tako nešto moglo da se desi jedanput u hiljadu puta, ili u hiljadu puta hiljadu, ako u blizini ne bi bilo ta’verena. Loijal je i to znao, a ta činjenica mu je, izgleda, bila zastrašujuća koliko i bilo šta što je Perin ikada video. Prošlo je prilično vremena pre nego što su Ogijerove uši prestale da se tresu.

Faila je ispunjavala Perinov um, ali on nije bio slep, ne potpuno. Ono što je video i ne primećujući, dok su jahali na jug i zapad, poče da mu se probija u svest. Bilo je vruće kada su iz Kairhijena krenuli ka severu, pre manje od dve nedelje, a opet, činilo se da je Mračni pojačao stisak, mrveći zemlju mnogo jače nego ranije. Krta trava lomila se pod konjskim kopitima, sparušene smeđe puzavice paučinasto su se širile po stenama na padinama brda, a osušene grane, ne samo jednostavno ogolele već mrtve, lomile su se pod naletima suvog vetra. Zimzeleno drveće i kožolist najčešće su bili smeđežuti.

Seoska gazdinstva počeše da se pojavljuju posle nekoliko milja, jednostavne građevine od tamnog kamena poređanog u kocke, prvo na usamljenim čistinama u šumi, a onda sve češće, dok se šuma proređivala, pretvarajući se u šumarke koji jedva da su zavređivali to ime. Preko ramena i venaca brda probijao se kolski put, više se prilagođavajući kamenom ograđenim poljima nego terenu. Većina tih ranih gazdinstava delovala je napušteno; ovde bi pred kućom ležala prevrnuta stolica za ljuljanje, tamo je krpena lutka bila bačena pokraj puta. Mršava koštunjava stoka i ravnodušne ovce raštrkale su se po pašnjacima, gde su se vrane često čerupale oko mrcina; skoro da nije bilo pašnjaka bez jedne do dve lešine. Potočići su curkali kanalima punim osušenog blata. Njive, umesto da leže pod snegom, izgledale su spremne da Ni! raspadnu u prah, tamo gde još uvek nisu postale prah koji je vetar ganjao. Visok oblak prašine označavao je prolazak kolone sve dok se uzak kolski put nije pridružio širokom, kamenom popločanom putu koji je vodio od prolaza Džangai. Ovde je bilo ljudi, iako samo nekolicina, ali i oni su delovali nezainteresovano, tupih pogleda. Iako je zalazeće sunce bilo na pola puta preko horizonta, vazduh se usijao kao pećnica. Povremeno bi kola koja su vukli volovi, ili konji, požurila da se uklone s puta, na uske staze ili čak u polja. Oni koji su ih terali i šačica seljaka na poljima stajali su zureći, praznog pogleda, dok su posmatrali tri barjaka kako prolaze.

Blizu hiljadu naoružanih ljudi bio je dovoljan razlog za zurenje. Hiljadu naoružanih ljudi koji hitaju nekud, s ciljem. Dovoljan razlog da čovek zuri i da bude zahvalan kada nestanu s vidika.

Konačno, kad je suncu ostalo manje od dve njegove kružnice do zalaska, put poče da se penje, i na dve-tri milje pred njima ležao je Kairhijen. Rand povuče uzde, a Device, sada sve zajedno, čučnuše tu gde su stajale. Međutim, i dalje su oštro gledale uokolo.

Nije se moglo primetiti ništa što bi se kretalo po skoro golim brdima oko grada, ogromne mase sivog kamena koji se na zapadu obrušavao ka reci Algueniji, nepopustljivog, s četvrtastim zidovima i četvrtastim kulama. Brodovi svih veličina ležali su ukotvljeni na reci, dok su drugi bili privezani za dokove na udaljenoj obali, tamo gde su se nalazile žitnice; nekoliko ih je plovilo pomoću jedara ili dugih vesala. Ostavljali su utisak mira i napretka. Bez oblačića na nebu, svetlost je bila oštra, a ogromni barjaci koji su lepršali s gradskih kula Perinu su bili jasno vidljivi kada ih je vetar razvio. Grimizni Barjak Svetlosti i beli Zmajev barjak sa svojom zmijolikim stvorenjem prekrivenim grimiznozlatnim krljuštima, Izlazeće sunce Kairhijena sa svojim talasastim zrakama, zlatno na plavom, kao i četvrti, postavljen na jednako vidljivom mestu – srebrni romb na žutim i crvenim kvadratićima.