Kruna mačeva

Spustivši mali durbin sa oka, namršteni Dobrejn ga vrati u izlizani kožni valjak pričvršćen na svoje sedlo. „Nadao sam se da su divljaci nekako pogrešili, ali ako se steg kuće Saigan vije pored Izlazećeg sunca, Kolaver je zauzela presto. Ona sad svakodnevno deli darove po gradu; novac, hranu, nakit. To je tradicionalno za Svetkovinu krunisanja. Vladar nikada nije omiljeniji nego nedelju dana pošto zauzme presto.“ Postrance je motrio Randa, a lice mu je delovalo ispijeno od napora da govori otvoreno. „Rulja bi mogla da se pobuni ako joj se ne dopadne ono što radiš. Ulicama može poteći krv.“ Dok je Havijen naizmenično posmatrao grad i Randa, njegov sivi škopljenik poigravao je zbog nestrpljenja svog jahača. To nije bio njegov grad; Havijen je ranije jasno obrazložio da ga nimalo nije briga šta će teći ulicama dok god je njegova vladarka na sigurnom.

Nekoliko dugačkih trenutaka, Rand je jednostavno posmatrao grad. Ili je barem tako izgledalo; šta god da je video, lice mu je bilo bezizražajno. Min ga je proučavala, zabrinuto i pomalo sažaljivo. „Pokušaću da ne bude tako“, konačno progovori. „Fline, ostani ovde s vojnicima. Min...“

Ona ga oštro prekide. „Ne! Idem kuda i ti, Rande al’Tore. Potrebna sam ti, a i ti to znaš.“ Ovo poslednje više je zvučalo kao molba nego kao zahtev, ali kada se žena tako podboči, a oči ustremi na vaše lice, ona ne moli.

„Idem i ja“, dodade Loijal, naslonjen na svoju sekiru duge drške. „Uvek uspeš nešto da izvedeš dok sam negde drugde.“ Glas mu postade pomalo plačan. „To neće moći, Rande. Neće valjati za knjigu. Kako da pišem o događajima ako nisam u njima?“

Još uvek gledajući u Min, Rand napola diže ruku ka njoj, a onda je pusti da padne. Ona mu je ravnopravno uzvraćala pogled.

„Ovo je... ludilo.“ Ukočeno držeći uzde, Dašiva dotera krupnu ždrebicu iza Randa. Ustezanje mu je izobličilo lice; možda su se čak i Aša’mani bojali da priđu Randu suviše blizu. „Sve što treba jeste čovek sa... sa lukom ili nožem a da ga ne primetiš na vreme. Pošalji jednog od Aša’mana da uradi šta treba, ili nekolicinu, ako misliš da je neophodno. Prolaz do palate – i sve se može završiti pre nego što iko i shvati šta se dešava.“

„I da sedimo ovde do mraka“, prekide ga Rand, okrenuvši svoga škopca da se suoči s Dašivom, „dok ne upoznaju ovo mesto dovoljno dobro da bi otvorili Prolaz? Na taj način sigurno ćemo izazvati krvoproliće. Videli su nas sa zidina, osim ako su slepi. Pre ili kasnije poslaće nekoga da saznaju ko smo i koliko nas je.“ Ostatak kolone ostao je sakriven ispod uzvišice, zajedno sa stegovima, ali ljudi na konjima, na ivici litice, sigurno će pobuditi radoznalost. „Uradiću ovo na svoj način.“ Glas mu ojača, a odavao je miris hladnog besa. „Niko neće umreti, osim ako to ne može da se izbegne, Dašiva. Preko glave mi je umiranja. Jesi li me razumeo? Niko!“

„Kako moj gospodar Zmaj naredi.“ Čovek je naklonio glavu, ali zvučao je nakiselo, a mirisao je...

Perin protrlja nos. Taj miris... klizav, divlje je preleteo strah, i mržnju, i ljutnju, i desetak drugih osećanja, gotovo prebrzo da bi se razlikovali. Više nije sumnjao da je čovek lud, koliko god da se pretvara. Međutim, to Perina nije više zanimalo. Ovako blizu...

Zabivši pete Koraku u slabine, on se otisnu ka gradu i Faili, ne čekajući na ostale, jedva primećujući Arama iza sebe. Nije morao da ga vidi da bi znao da je tu. Sve o čemu je mogao da razmišlja bila je Faila. Ako Lastavicu bezbedno uvede u grad... On natera sebe da zadrži Koraka u kasu. Jahač u galopu privlači pažnju, a to dovodi do pitanja i zadržavanja.

Pri toj brzini ostali brzo pristigoše. Oni koji su išli. Min je isterala svoje, a uspeo je i Loijal. Device se raštrkaše pred njima. Dok su protrčavale pored njih, pojedine su Perinu dobacivale poglede odobravanja. Čijad je napadno proučavala okolinu dok nije isprednjačila.

„I dalje mi se ne dopada ovaj plan“, mrmljao je Havijen pored Randa. „Oprosti mi, moj gospodaru Zmaju, ali ne dopada mi se.“

Dobrejn, s Randove druge strane, zagunđa „Več smo o tome raspravljali, Majenče. Da smo uradili kako si ti hteo, zatvorili bi kapije pred nama pre nego što bismo prešli jednu milju.“ Havijen progunđa nešto ispod glasa i udalji konja nekoliko koraka. On je želeo da svi prate Randa u grad.

Perin baci pogled preko ramena, iza Aša’mana. Prepoznatljiv po svom kaputu, Dejmer Flin i uz njega nekolicina Dvorečana bili su vidljivi na litici, gde su stajali i zadržavali konje. Perin uzdahnu. Ne bi imao ništa protiv da ima nekoliko ljudi iz Dve Reke uz sebe. Ali Rand je verovatno bio u pravu, a Dobrejn se slagao s njim.