Nebeski oganj

Tek kad je podigla ruku ka bravi svojih odaja shvatila je gde se nalazi. I šta se desilo. Rekao joj je da ide i ona je otišla. Užasnuto je buljila u vrata, prisećajući se podrugljivog smejuljenja muškaraca i otvorenog smeha nekih žena. Staje to sa mnom? Kako meje toliko opio neki muškarac? A opet je osećala potrebu da uđe i sačeka ga unutra.

Potpuno ošamućena, okrenula se i otišla. Nije joj to bilo lako. Zgrčila se u sebi od strepnje zbog Gebrilovog razočaranja kad je ne nađe gde ju je očekivao, ali još se više zgrčila zbog te ulizivačke misli.

Isprva nije ni razmišljala kuda ide, pošto joj je jedino bilo važno da ne sedi i poslušno čeka, ni Gebrila, niti ikog drugog na svetu. Neprestano se prisećala prizora iz dvorišta, njega kako joj nalaže da ode, onih omraženih likova kako gledaju i uživaju. Misli joj još behu zbrkane. Nije mogla sebi da objasni kako je i zašto dopustila da se to dogodi. Morala je da se seti nečega što može da razume, nečega s čime može izaći na kraj. Džarid Sarand i ostali.

Kada je sela na presto, dala im je pomilovanje za sve što su učinili u borbi za krunu, kao što je pomilovala sve svoje protivnike. Činilo joj se da bi najbolje bilo da zakopa sve stare zadevice pre nego što se izmetnu u kojekakve spletke i zavere, kakve su zagadile mnoga kraljevstva. To se zvalo Igra kuća – Daes Dae’mar – ili Velika igra, a vodilo je u beskrajne, zamršene zavade između porodica, pa čak i do svrgavanja vladara. Igra je bila i srž građanskog rata u Kairhijenu, a nema sumnje da ima ulogu i u previranjima u Arad Domanu i Tarabonu. Pomilovanja su imala za cilj da jednom zasvagda prekinu Daes Dae’mar u Andoru, ali da je mogla da ostavi sedam nepotpisanih, bila bi to ona s onih sedam imena.

Gebril je to znao. U javnosti nije smela da pokazuje netrpeljivost ni prema kome, ali zato je zaista želela da s njim nasamo porazgovara o svojim sumnjama. Maltene su silom otvarali gubice kako bi joj se zakleli na vernost i jasno je čula kako izgovaraju laži. Svako među njima skočio bi čim mu se ukaže prilika da je svrgne, ali svih sedmoro zajedno...

Na kraju se nametao samo jedan zaključak: Gebril sigurno kuje zaveru protiv nje. A sigurno mu cilj nije da na presto dovede Eleniju ili Nijanu. A i zašto bi,

pomislila je ogorčeno, kad. mu već ja šenim kao psetance? On hoće sam da zauzme njeno mesto. Da postane prvi kralj u istoriji Andora. A ona je i dalje osećala želju da se vrati knjizi i čekanju. Još je žudela za njegovim dodirom.

Tek kada je oko sebe videla staračka, izborana lica i mnoga povijena leđa, shvatila je gde se nalazi. U staračkim odajama. Neke sluge su se kad ostare vraćale svojim porodicama, ali mnogi su toliko dugo bili u palati da drugog života više nisu ni imali. Tu su imali svoje stančiće, svoju baštu i prostrano dvorište. Kao sve kraljice pre nje, Morgaza im je pomagala tako što im je, osim što im je davala penziju, dozvoljavala da po nižoj ceni kupuju namirnice u dvorskoj kuhinji i omogućavala bolesnima negu. Svi oko nje su se ukočeno klanjali i nesigurno klecali, mrmljajući: „Svetlost vas obasjala, kraljice“, „Svetlost vas blagoslovila, kraljice" i „Svetlost neka vas čuva, kraljice“. Ona im je odsutno odgovarala. Sad je znala kuda ide.

Linina vrata bila su ista kao i sva ostala u hodniku popločanom zelenim pločicama – obeležena jedino ukrasom u vidu izrezbarenog propetog lava kraljevine Andor. Nije joj ni palo na pamet da kuca pre nego što uđe. Ona je kraljica i to je njena palata. Stara dadilja nije bila tu, mada se po uzavreloj vodi u čajniku nad malim ozidanim ognjištem videlo da će se uskoro vratiti.

Dve udobne sobice bile su veoma uredne, krevet savršeno razmešten, a dve stolice tačno poravnate za stolom, na čijem se središtu nalazila plava vaza s buketićem cveća. Lini je oduvek mnogo držala do reda. Morgaza bi se smela opkladiti da su sve haljine u ormaru poredane pod konac, kao i sve posuđe u kredencu.

Gornju ploču ognjišta krasilo je šest oslikanih minijatura od slonovače na drvenim postoljima. Morgaza nikada nije mogla da dokuči kako je Lini uspela sebi da ih priušti od plate dadilje, ali naravno da je to nije pitala. Prikazivale su tri mlade žene i svaku od njih kao devojčicu. Bile su tu i ona i Elejna. Uzela je portret koji ju je prikazivao kao četrnaestogodišnjeg, vižljastog devojčurka, i prosto nije mogla da poveruje da je ikada izgledala toliko nedužno. Na sebi je imala istu onu bledožutu svilenu haljinu u kojoj je otišla u Belu kulu i ne sanjajući da će jednog dana biti kraljica, s tek slabašnom nadom da će možda postati Aes Sedai.