Nebeski oganj

Njen pogled mu se poput ledenica zari u oči. „To ćemo još videti, gospodine Fejne. Srediću ovaj svinjac koji si napravio, a onda ćemo videti ko je od nas dvoje bliži Izabranima.“ Držeći bodež na oku, ona izađe iz prostorije. Vazduh oko njega nije se razredio još čitav minut posle njenog odlaska.

Tiho je režao na sebe samog. Budala. Toliko ponižavanja pred Aes Sedai i puzanja pred njima, i da sve upropasti zbog jednog naleta besa. Posekao se kad je vraćao nož u korice, ali samo je olizao ranu i sakrio oružje ispod kaputa. On uopšte nije ono što ona misli. Nekada je bio Prijatelj Mraka, ali sad je to prevazišao. I te kako prevazišao. Sad je nešto drugo. Nešto više. Ako ona uspe da se obrati nekom od Izgubljenih pre nego što joj on dođe glave... Bolje da ne pokušava. Nema sad vremena da traži Rog Valera. Van grada ga čeka mnogo pristalica. Trebalo bi da ga još čekaju. Ulio im je strah. Nadao se da među njima još ima preživelih ljudskih bića.

Pre svanuća je za sobom ostavio Kulu i ostrvo Tar Valon. Al’Tor je tamo negde. A on je ponovo ceo.

20

Prolaz Džangai

Podno visova Kičme sveta, Rand potera Džedeena kamenitom padinom, kojom je počinjao uspon ka prolazu Džangai. Zmajev zub je parao nebo, uveliko nadvisujući okolne planine, a svojim snegom okovanim kapama kao da je prkosio popodnevnoj žegi. Najviši vrh uzdizao se visoko iznad oblaka što se rugahu Pustari obećavajući kišu koja nikako da padne. Rand nije mogao ni da zamisli zašto bi iko poželeo da se popne na tu planinu, ali pričalo se da su oni koji su pokušali listom odustali, poraženi strahom i teškoćama s disanjem. Potpuno je razumeo da se čovek na tolikoj visini može dovoljno uplašiti da ostane bez daha.

„...ali ma koliko Kairhijenjani voleli Igru kuća“, čuo je Moirainu za leđima, „poći će za tobom ako su uvereni da si jak. Njima treba upravljati čvrstom rukom, ali zamolila bih te da budeš i pravedan. Vladar koji drži do pravde...“

Trudio se da ne obraća pažnju na nju, a ni na ostale jahače, škripu i kloparanje Kaderovih kola, koja su se teško valjala iza. Ostavili su za sobom klisure i jaruge Pustare, ali ove nazubljene planine, gotovo jednako goletne, nisu bile nimalo lakše za putovanje. Tim putem niko nije bio prošao već dvadeset godina.

Moiraina je, kad god bi je pustio, pričala bez kraja i konca. Naklapala je o sitnicama, kao što su pravila ponašanja na kairhijenskom, saldejskom ili nekom trećem dvoru, ili o krupnim stvarima: političkom značaju Belih plastova i uticaju trgovine na odluku vladara da otpočne rat. Kao da je htela da ga nauči svemu što jedan plemić mora da zna, ili bi bar trebalo da zna, pre nego što dospeju na drugu stranu planine. Prosto je neverovatno koliko je često ono što je govorila bilo nešto što bi u Emondovom Polju smatrali običnim zdravorazumskim razmišljanjem. Ili pak potpunim glupostima.

Povremeno je umela i da ga iznenadi. Tako mu je, na primer, rekla da ne treba da veruje nijednoj ženi iz Kule osim njoj, Egveni, Elejni i Ninaevi, a i da je Elaida nova Amirlin Tron. Nije htela da mu kaže odakle to zna. Rekla je samo – valjda ju je na to obavezivao nekakav zavet – da je to nečija tajna i da nije njeno da mu išta objašnjava. Sumnjao je na Snevače iz redova Mudrih, ali one su ga samo gledale pravo u oči, odbijajući da mu ma šta kažu. Poželeo je da ih natera da se zavetuju na ćutanje kao Moiraina. Toliko su se uporno uplitale između njega i poglavara klanova, kao da su želele da se svi dogovori obavljaju isključivo preko njih.

Međutim, sad nije želeo da razmišlja o Elaidi i Mudrima, a ni da sluša Moirainu. Želeo je da osmotri prolaz pred njima – duboku klisuru koja je vijugala kao da je neko tupom sekirom udarao po planini ne uspevajući da dva puta pogodi isto mesto. Donde im je ostalo još svega nekoliko minuta jahanja.

Na jednoj strani prolaza strma je litica bila uglačana u dužini od stotinak koraka, a onda je tu uklesana zmija obmotana oko štapa, dugačka bar trista pedalja. Bio to nekakav spomenik, putokaz ili znak nekog vladara, sigurno je delo nekog izgubljenog naroda iz vremena pre Artura Hokvinga, a možda čak i pre Troločkih ratova. Već je imao prilike da vidi ostatke davno nestalih kultura. Često čak ni Moiraina nije znala ništa o njima.

S druge strane klisure, toliko visoko da uopšte nije bio siguran da ga , oko ne vara, odmah ispod početka snežne kape nalazilo se nešto još čudnovatije. Nešto spram čega je hiljadama godina stara zmija izgledala sasvim obično. Rand bi se zakleo da se to ostaci porušenih građevina sive u crnilu planine, a da sve bude čudnije, nešto nalik lučkom doku, napravljenom od istog materijala, pijano je vijugalo niz obronak planine. Ukoliko mu se ipak nije priviđalo, onda su te građevine poticale iz vremena pre Slamanja u kome je lice sveta bilo potpuno izmenjeno. Možda su se oni sada kretali dnom davnašnjeg okeana. Moraće da pita Asmodeana o tome. Čak i kad bi imao vremena, mrka je kapa da bi uopšte poželeo da se pentra toliko visoko i lično se uveri.