Nebeski oganj

U podnožju velike zmije ležao je Taijen, nekada srednje velik utvrđeni grad a sada uspomena na vreme kada je Kairhijenu bilo dopušteno da šalje karavane preko Trostruke zemlje i kada su Putem svile stizala svakojaka blaga iz Šare. Nad gradom su se videle nekakve ptice, a sive zidine behu na jednakim rastojanjima prošarane tamnim mrljama. Met se, sav namršten, izdigao u sedlu i zaklonio oči širokim obodom šešira ne bi li bolje video prolaz. Lanovo prekaljeno lice ostalo je potpuno bezizražajno, ali videlo se da je i on napet. Nalet vetra, sad već malo hladnijeg, podigao mu je plašt promenljivih boja i na trenutak je izgledalo kao da se od ramena do čizama stopio sa stenovitom padinom obraslom retkim žbunjem.

„Slušaš li ti mene?“ iznenada se javi Moiraina, priteravši bliže svoju belu kobilu. „Moraš...“ Uzdahnula je. „Rande, molim te. Imam još svašta da ti ispričam i još svašta ti moraš da naučiš.“

Molećiv prizvuk u njenom glasu natera ga da je pogleda. Ranije ga je plašilo njeno prisustvo, a sada mu je, uprkos kraljevskom ponašanju, izgledala nekako mala. A što je još smešnije, osećao je potrebu da je zaštiti. „Imamo dovoljno vremena, Moiraina“, reče ljubazno. „Ne pretvaram se da o svetu znam više nego ti. Od sada ću te uvek držati u svojoj blizini.“ Jedva da je i shvatao koliko je to velika promena u odnosu na vreme kada je ona držala njega u svojoj blizini. „Međutim, sad mi je nešto drugo na pameti.“

„Naravno“, uzdahnu ona. „Kako hoćeš. Imamo još dovoljno vremena.“

Rand obode svog šarenog sivca u kas, a ostali pođoše za njim. I kola ubrzaše kretanje, mada ih nisu mogla stići na toj strmini. Asmodeanov – Jasinov – šareni zabavljački plašt vijorio se uporedo s barjakom u njegovoj ruci – skerletnim barjakom s crno-belim drevnim znakom Aes Sedai u sredini. Lice mu beše smrknuto. Nije mu se mililo da bude barjaktar. U ruideanskom proročanstvu stoji da taj steg prati pobednika, a možda će ga se sad ljudi manje plašiti nego pod Zmajevim barjakom, obeležjem Lijusa Terina, onim koji je ostavio kod Kamena Tira. Malo ih je znalo čiji je ovo znak.

One mrlje na taijenskim zidinama zapravo su bile tela, iskrivljena od samrtnih muka i naduvena od sunca, povešana o vratove, i to oko čitavog grada. Ptice su bile bleštavocrni gavrani i lešinari glibavih glava i vratova. Neki su se gostili na leševima, potpuno nezainteresovani za pridošlice. Bolesno slatkasti vonj truljenja visio je u suvom vazduhu, pomešan s oporim mirisom paljevine. Gvožđem okovane gradske kapije zjapile su otvorene, a kroz njih su se videle ruševine, vatrom oprljene kamene kuće i propali krovovi. Ništa se nije pomeralo osim onih ptica.

Baš kao i Mar Ruois. Pokušao je da odagna tu misao, ali ipak se sećao kako je taj veliki grad izgledao posle ponovnog zauzimanja – moćne kule behu počrnele i urušene, a na svakoj su se raskrsnici videli ostaci lomača na kojima su živi spaljivani oni koji su odbili da se zakunu na vernost Senci.

Znao je čije je to sećanje, ali ipak je odlučio da Moiraini ništa ne pominje. Ja sam Rand al’Tor. Lijus Terin Telamon je mrtav već tri hiljade godina. Ja sam ja! Bila je to borba u kojoj je rešio da pobedi. Ako već mora da pogine kod Šajol Gula, poginuće kao ono što jeste. Naterao se da misli na nešto drugo.

Proteklo je dve nedelje otkako je napustio Ruidean. Iako su Aijeli od svitanja do sumraka hodali brzinom koja je umarala čak i konje, Kuladin je ipak imao nedelju dana prednosti. Ako ne uspeju da ga sustignu, toliko će vremena imati da hara Kairhijenom pre Randovog dolaska. I više, dok ne uspe da obuzda Šaidoe. Naterao je sebe da prestane o tome da razmišlja.

„Neko nas gleda s onih stena levo“, tiho reče Lan. Pravio se da se potpuno uneo u proučavanje ostataka Taijena. „Nije Aijel, pošto ne verujem da bih u tom slučaju video odsjaj.“

Randu bi drago što je naterao Egvenu i Avijendu da ostanu s Mudrima. Prizor spaljenog grada samo mu je potvrdio ispravnost te odluke, mada se osmatrač više uklapao u njegov prvobitni tok misli, kada se još nadao da će Taijen biti pošteđen. Njih dve su još nosile aijelsku odeću, a Aijeli ovde nikada nisu bili dobrodošli. Verovatnoća da će im preživelo stanovništvo biti naklonjeno bila je sad još manja.

Osvrnuo se ka kolima, koja počeše da se okupljaju malo niže. Među kočijašima se pronese žamor kada su videli gradske zidine i ono što ih je sada krasilo. Kader, onako krupan i ponovo sav u belom, brisao je lice velikom maramicom. Naizgled ravnodušan, tek je jedva primetno napućio usne, kao da razmišlja.