Nebeski oganj

„Bojali smo se, gospodaru“, promuklo će Tal. „Otišli su, ali možda će se vratiti. A onaj nam je rekao... Onaj s belezima po rukama... Rekao je da ništa ne diramo.“

„To je poruka“, klonulo reče Ander. „Odabirao je one koje će obesiti i izvodio ih sve dok ih nije bilo dovoljno za čitavu zidinu. Muškarce i žene, bez razlike.“ Pogled mu beše prikovan za Randovu kopču. „Rekao je da su oni poruka za nekog čoveka koji će doći za njim. I rekao je da hoće da taj čovek zna... da zna šta će oni uraditi na drugoj strani Kičme. Rekao je... Rekao je da će taj čovek proći još gore.“

Aril iznenada razrogači oči i sve troje se preneraženo zagledaše u nešto iza Randa. A onda vrisnuše, pa se okrenuše i potrčaše. Jedan Aijel zavijen u crno ustade iza stenja iza kog su maločas došli, a njih troje onda potrčaše na drugu stranu. Međutim, i tamo ustade jedan Aijel, i oni se sručiše na zemlju, pa zajecaše i zagrliše se kao da su opkoljeni. Moirainino lice ostade smireno i hladno, ali joj se u očima video nespokoj.

Rand se izvi u sedlu. Ruark i Dearik silazili su niz padinu, skidajući u hodu velove i šoufe s glava. Dearik beše puniji od Ruarka, istaknutijeg nosa i sa svetlijim pramenovima u zlatnoj kosi. Doveo je Rejn Aijele, baš kao što je Ruark i rekao.

Timolan i njegove Mijagome tri dana su išli uporedo s njima, samo malo severnije. Povremeno su po glasnicima razmenjivali poruke, ali nisu odavali svoje namere. Kodare, Šijande i Darini još su bili negde na istoku i napredovali su, kako su Amis i ostale saznale razgovarajući u snovima s njihovim Mudrima, polako ali sigurno. Te Mudre nisu znale ništa više o namerama svojih poglavara klanova nego što je Rand znao o Timolanovim.

„Zar je to bilo neophodno?“, upita on kad mu ona dvojica priđoše. On jeste prvi isprepadao ove ljude, ali imao je za to razlog, a i nije im ulio ubeđenje da će ih pobiti.

Ruark samo slegnu ramenima, a Dearik reče: „Neprimetno smo rasporedili kopljanike oko ove tvrđave, kao što si i hteo, a nije bilo razloga da dalje čekamo, pošto ovde, izgleda, nije ostao niko da razigra koplja. Osim toga, oni su samo drvoubice.“

Rand duboko udahnu. Znao je da bi to moglo da predstavlja kamen spoticanja, baš kao i s Kuladinom. Pre gotovo pet stotina godina Aijeli su Kairhijenu darovali mladicu Avendesore, a s njom i pravo koje nije imao nijedan drugi narod – da preko Trostruke zemlje trguju sa Šarom. Kako nikada nisu bili previše naklonjeni mokrozemcima, nisu dali nikakvo objašnjenje osim da ih na to obavezuje đi’e’toh. Tokom dugogodišnjeg putovanja do Pustare, samo ih jedan narod nikada nije napadao i samo im jedan narod u vreme suša nije osporavao pravo na vodu. Konačno su uspeli da pronađu potomke tog naroda. Bili su to Kairhijenjani.

Pet se stotina godina zahvaljujući svih i slonovači bogatstvo slivalo u Karihijen i pet je stotina godina tamo rasla Avendoraldera. A onda je kralj Laman naredio da se drvo poseče i da mu se od njega sačini presto. Zna se zašto su Aijeli dvadeset godina ranije prešli Kičmu sveta – oni su to zvali Lamanovim grehom ili Lamanovim ponosom – ali beše malo onih koji znaju da za Aijele to nije bio rat. Četiri klana došla su da pronađu verolomnika, a onda su ga ubili i vratili se u Trostruku zemlju. Međutim, njihov prezir prema drvoubicama i verolomnicima nikada nije uminuo. Činjenicu da je i Moiraina Kairhijenjaka unekoliko je, mada Rand nije znao koliko, ublažavalo to što je Aes Sedai.

„Ovi ljudi nisu prekršili nikakav zavet“, reče on. „Pronađite ostale. Sedlar reče da ih ima stotinak. I budite obazrivi prema njima. Ako su videli ovo, sigurno su dosad već pobegli u planinu.“ Dva Aijela se okrenuše da pođu, a on ih onda upita: „Jeste li čuli šta su mi ispričali? Šta mislite o ovome što je Kuladin učinio ovde?“

„Nije morao toliko da ih pobije“, reče Dearik, zgađeno odmahujući glavom. „Upali su tamo kao lasice u kokošinjac.“ Aijelska izreka veli da je ubijanje lako kao umiranje zato što svaka budala to može da uradi.

„A ono drugo? Odvođenje zarobljenika. Gai’saini.“

Ruark i Dearik se pogledaše, a ovaj drugi samo stisnu usne. Očigledno su čuli i bilo im je neprijatno, što je kod Aijela izuzetno retka pojava.

„To je nemoguće“, napokon progovori Ruark. „Ako se to desilo... Gai’saini su pitanje đi’e’toha. Niko ne može postati gai’šain ukoliko ne poštuje đi’e’toh, inače je to najobičnija ljudska stoka, kao ona koju drže Šaaradi.“

„Kuladin je pogazio đi’e’toh.“ Dearik je zvučao kao da mu je upravo rečeno kako su kamenju nikla krila.

Met dojaha malo bliže, vodeći Kockicu samo kolenima. Bio je tek prosečan jahač, ali je kad je duboko zamišljen jahao kao da je rođen u sedlu. „Iznenađen si?“, reče. „Zar posle svega što je uradio? Taj bi čovek i rođenu majku varao na kocki.“

Oni ga samo pogledaše onim svojim očima nalik plavom kamenju. Aijeli su đi’e’toh. A ma šta Kuladin bio, za njih je on i dalje Aijel. Septa je ispred klana, klan ispred ostalih Aijela, ali je Aijel uvek ispred mokrozemaca.