Nebeski oganj

„Mislim da... možda... hoće“, reče Egvena, pa brže-bolje dodade: „Ali sigurna sam da bi se nekako mogao urazumiti.“ Uopšte nije bila sigurna ni u šta slično, pa čak ni da bi to stvarno bilo urazumljivanje – ono što je rekao zvučalo je potpuno pravično – ali od pravičnosti ne bi imao nikakve koristi ako bi se svi okrenuli protiv njega kao Šaidoi.

Sorilea je iznenađeno odmeri, a onda premeri poglavare koji su hodali oko Randovog konja takvim pogledom da je čudo što nisu popadali. „Pogrešno si me razumela. On mora da pokaže tim šugavim vukovima da je on vođa njihovog čopora. Poglavar klana mora da bude jači od ostalih ljudi, mala Aes Sedai, a Kar’a’karn mora da bude jači od svakog poglavara. Beznađe svakog dana odnosi sve više ljudi, pa čak i Devica, ali svi su oni samo meka kora oko zdravog drveta. Oni koji ostaju zdrava su i čvrsta srž, a on mora biti još čvršći ako hoće da im bude vođa.“ Egvena je primetila da među one koje će on voditi nije uključila ni sebe ni druge Mudre. Mrmljajući sebi u bradu nešto o „šugavim vukovima“, Sorilea pođe napred i uskoro su je sve Mudre pažljivo slušale u hodu. Šta god da im je pričala, ostalo je tajna.

„Ko je taj Feran?“ upita Egvena. „Nikada ga nisi pominjala. Kako izgleda?“

Smrknuto gledajući u Sorilein potiljak, koji se nazirao između okupljenih žena, Avijenda joj odsutno objasni: „Prilično podseća na Ruarka, ali je mlađi, viši i naočitiji. A i kosa mu je crvenija. Već više od godinu dana pokušava da privuče Enailinu pažnju, ali mislim da će ga ona pre naučiti da peva nego što će se odreći koplja.“

„Ne razumem. Hoćeš li da ga deliš s Enailom?“ A bilo joj je još čudnije što Avijenda toliko opušteno priča o tome.

Ova se ponovo saplete, pa je pogleda. „Da ga delim? Ne treba mi nijedan njegov delić. Prelep je, ali njače kad se smeje i stalno čačka uši.“

„Ali kad si pričala sa Sorileom, učinilo mi se da... da ti se dopada. Zašto joj nisi rekla ovo što si meni ispričala?“

Avijendin smeh beše tužan. „Egvena, ako ona posumnja da pokušavam da se izvučem, sama će mi napraviti svadbeni venac i odvući i Ferana i mene na venčanje. Jesi li ikada čula da je neko Sorilei rekao ’ne’? Da li bi ti to mogla?“

Egvena zausti da kaže: „Naravno da bih mogla“, ali odmah zatvori usta. ledno je naterati Ninaevu da čuti, ali Sorilea je nešto drugo. Bilo bi to kao tla stane pred lavinu i zapovedi joj da se zaustavi.

Ne bi li skrenula razgovor na drugu stranu, ona reče: „Razgovaraču o tebi s Amis i ostalima.“ Doduše, nije bila previše uverena da če sad od toga biti ikakve vajde. To je trebalo učiniti još pre nego što je sve počelo. Ako ništa drugo, barje Avijenda konačno postala svesna neugodnosti situacije. A možda... „Ako zajedno izađemo pred njih, sigurna sam da će nas saslušati.“

„Ne, Egvena. Ja se moram pokoriti Mudrima. Đi’e’toh me na to obavezuje.“ Ponašala se kao da je nije malopre zamolila da posreduje. Kao da joj ni na kraj pameti nije bilo da zamoli Mudre da je razreše spavanja u Randovom šatoru. „Ali zašto među mojim dužnostima nikad nije ono što bih ja volela? Zar to uvek mora da bude nešto od čega bi mi i smrt bila draža?“

„Avijenda, niko te neće naterati da se udaš ili da rađaš decu, pa čak ni Sorilea.“ Egvena je poželela da zvuči makar malo ubedljivije.

„Ne razumeš ti to“, tiho će Avijenda, „a ja ti ne mogu objasniti.“ Prikupila je šal oko sebe i zaćutala. Bila je voljna da razgovara o njihovoj obuci, o tome hoće li se Kuladin vratiti i upustiti u boj i koliko je brak uticao na Melainu – koja kao da se sad trudila da bude zajedljiva – i o svemu drugom, ali ne i o ovome što nije mogla ili nije htela da objasni.

24

Tajna poruka

Predveče je okolina počela da se menja. Brda su postala niža, a žbunje gušće. Na mnogo su mesta srušene kamene ograde oko polja sada ličile na humke obrasle u divlje puzavice ili su prolazile kroz šumarke hrastova, kožolista, kestena, borova, belokore i nekog Egveni nepoznatog drveća. Prošli su kraj nekoliko seljačkih kuća bez krovova. Drveće je u njima bilo visoko deset-petnaest koraka, nalik pravim malim šumama ograđenim kamenim zidovima, u kojima je bilo i raspevanih ptica i crnorepih veverica. Usputni potoci su izazivali dosta žamora među Aijelima, baš kao i šumarci i trava. Slušali su priče o mokrozemljama, čitali o njima u knjigama koje su kupovali od trgovaca i torbara kao što je Hadnan Kader, ali malo ih je posle lova na Lamana videlo išta od tog. Međutim, brzo su se prilagodili; sivkastosmeđi šatori dobro su se utopili u opalo lišće pod drvećem i suvu travu. Logor se protezao miljama unaokolo, što se videlo po svetlucanju hiljada vatrica u zlatnoj svetlosti predvečerja.