Nebeski oganj

Jedan potočić proticao je ispod gotovo potpuno ravnog mosta i vijugao dalje ka severu. Po širokom pojasu sasušene ilovače na obalama videlo se da je to nekada bila reka, koja se nekoliko milja odatle ulivala u Gaelin. Egvena se zapitala šta li će sad Aijeli uraditi. Jednom je već imala priliku da ih vidi kraj reke. Uski potočić je zaista napravio zastoj, pošto su i muškarci i Device zastajali da se siti načude pre nego što se odvaže da ga preskoče i nastave put.

Povorka kola je tandrkala drumom. Dugačke zaprege su se zaista upinjale, ali nisu se mogle nositi s Aijelima. Trebalo im je četiri dana da krivudavim putem prođu kroz prolaz, a Randu je očigledno bilo stalo da za videla što više odmakne ka unutrašnjosti Kairhijena. Moiraina i Lan jahali su uporedo s kolima; ne ispred njih, čak ni uz Kaderovu kutijastu belu kućicu na točkovima, već kraj drugih kola u nizu, na čijem je tovaru umotanom u grubo platno ter’angreal u obliku vratnica pravio izbočinu. Deo tovara bio je brižljivo umotan ili naslagan u sanduke i burad u kojima je ranije u Pustaru dovožena roba, a neki su smotuljci jednostavno nagurani tamo gde je preostalo mesta. Bilo je tu neobičnih predmeta od metala i stakla, pa crvena kristalna stolica, figure nagog muškarca i žene veličine deteta, šipke različitih debljina i dužina, napravljene od kostiju, slonovače i nekih čudnih crnih materijala. Bilo je tu svega i svačega, pa čak i stvari koje Egvena ne bi umela čak ni da opiše. Moiraina je iskoristila svaki milimetar slobodnog prostora.

Živo ju je zanimalo zašto je Aes Sedai toliko stalo baš do tih kola. Možda niko nije primetio da Moiraina o njima vodi više računa nego o svim ostalima zajedno, ali Egvena jeste. Malaje verovatnoća da će u skorije vreme to saznati. Njena novostečena jednakost s Moirainom bila je prilično krhka, što je shvatila kada ju je to pitala usred prolaza i dobila odgovor kako ima previše bujnu maštu i da bi, ako već ima dovoljno vremena da uhodi jednu Aes Sedai, ova mogla da porazgovara s Mudrima i zatraži da joj malo pojačaju obuku. Egvena ju je, naravno, zasula izvinjenjima i činilo se da ju je laskanjem primirila. Amis i ostale nisu joj oduzimale noći ništa više nego pre.

Stotinak Far Dareis Mai iz klana Taardad protrčalo je kraj nje. Velovi su im lepršali dok su lakonogo jezdile, spremne da ih čim zatreba ponovo pritegnu. Neke su svoje vijugave rožnate lukove s urezanim ležištem za strelu nosile u ruci, a neke na leđima, gde su ujednačeno poskakivali uz koplja i tobolce. Iza njih je desetak gaisaina u belom vodilo tovarne mule i davalo sve od sebe da ne zaostanu. Međutim, jedna je među njima bila u crnom. Isendra se upinjala jače od ostalih. Egvena je uspela da razazna Adelin i još dve-tri koje su čuvale Randov šator one noći kad je bio napad. Svaka je zajedno s oružjem stiskala i grubo napravljenu krpenu lutku u suknji i beloj košulji. Bile su još ozbiljnije nego inače, trudeći se valjda da se pretvaraju kako se ne događa ništa neobično.

Egveni uzrok nije bio jasan. Sve Device koje su tada bile na straži došle su po svršetku smene kod Bair i Amis i dugo su razgovarale s njima. Sutradan, dok se logor tek pomaljao iz sivila praskozorja, uzele su da prave te lutke. Naravno da nije smela ništa da ih pita, ali kad je uvukla u razgovor crvenokosu Majru iz tomanelske septe Serai, ova joj je objasnila kako to treba da je podseti da više nije dete. Po načinu na koji je to rekla bilo je jasno da ne želi da razgovara o tome. Jedna od Devica s lutkom nije imala ni šesnaest godina, a Majra sigurno ne beše mlađa od Adelin. Egveni je sve to bilo besmisleno i ponižavajuće. Kad godbi pomislila da je proniknula u aijelski način razmišljanja, nešto bi joj pokazalo da greši.