Nebeski oganj

Tačno ispod njega pružao se ogroman trg, poluprekriven protegnutim senkama, zatrpan kipovima, kristalnim stolicama, neobičnim predmetima i čudnim oblicima od metala, stakla ili kamena, stvarima kojima nije umeo nadenuti ime, razbacanim i izmešanim kao da ih je nanela oluja. Čak ni u senkama nije bilo hladovine. Ljudi u gruboj odeći – ali ne Aijeli – znojili su se utovarajući predmete na prikolice; smernice im je davala jedna niska, tanana žena pravog držanja u tamnoplavoj svilenoj haljini, žurno se krećući uokolo kao da joj vrelina ne smeta koliko drugima. Ipak, oko slepoočnica joj beše privezana vlažna bela marama; jednostavno, nije dozvoljavala sebi da pokaže koliko joj sunce smeta. Rand bi se opkladio da se ona uopšte i ne znoji.

Vođa radnika bio je krupan čovek mrke puti, po imenu Hadnan Kader, navodno trgovac, odeven u mlečnobelu svilu koja je danas bila natopljena znojem. Neprestano je brisao znoj s lica velikom maramicom i glasno psovao ljude – svoje kočijaše i stražare – ali je teglio sve što vitka žena zapovedi podjednako brzo kao i oni. Aes Sedai ne moraju biti stasite da bi nametale svoju volju drugima, ali Randu se činilo da bi Moiraina bila podjednako uspešna u tome čak i da nikada nije kročila blizu Bele kule.

Dvojica muškaraca su se upinjala da pomere nekakav čudan, izvitoperen okvir za vrata od crvenog kamena; uglovi tog predmeta nisu bili pravilni, a pogled na njegove izdužene strane bio je naporan za oko. Ostao je uspravan; mogli su ga okretati kako žele, ali nikako ga nisu mogli oboriti, koliko god da su se trudili. U_tom trenu, jedan od njih se okliznu i propade kroz vrata, sve do pojasa. Rand se zgrčio. Za tren je izgledalo kao da je čovek ispario od pojasa naviše; noge su mu se uspaničeno batrgale. Tada priđe Lan, visoki muškarac u sumorno zelenom ruhu, i povuče čoveka za kaiš. Lan je bio Moirainin Zaštitnik, vezan za nju na neki Randu nerazumljiv način. Čvrst i snažan muškarac, kretao se poput Aijela, poput vuka u lovu; mač o njegovom boku nije izgledao kao da je deo njega, već je to zaista i bio. Spustio je radnika na pločnik i ostavio ga da sedi tu; čovekovi užasnuti krici dopreše do Randa, a drugi radnik umalo ne pobeže. Nekolicina Kaderovih ljudi koji su bili dovoljno blizu da sve vide razmenila je poglede i osvrnula se ka planinama oko grada, očigledno procenjujući svoje šanse.

Moiraina se nađe među njima hitro kao da je koristila Moć i gipko pođe od jednog do drugog čoveka. Posmatrajući njeno držanje, Rand skoro da je mogao čuti hladne, zapovedničke reči s njenih usana, toliko ubeđene u pokornost slušalaca da bi se nepokorni sami sebi učinili budalastima. Ubrzo je otklonila njihov otpor, pregazila preko svakog prigovora i nagnala ih natrag na posao. Ista dva čoveka uskoro su gurala i vukla vratnice, uz još veći trud, povremeno pogledajući ka Moiraini, kada bi im se učinilo da ih ne vidi. Na sebi svojstven način, ta žena je bila i tvrđa od Lana.

Koliko je Rand znao, svi ti predmeti bili su angreali, sa’angreali ili

ter’angreali,

sačinjeni pre Slamanja sveta kako bi pružali veće količine Jedne moći ili je crpeli u razne svrhe. Svakako su bili načinjeni koriščenjem Moći, premda sada ni Aes Sedai nisu znale kako bi ih napravile. Nije imao sumnji u to da izvitoperene vratnice predstavljaju vrata ka nekom drugom svetu – ali ostali predmeti mu behu potpuno nejasni. Kao i svima drugima. Zato se Moiraina toliko trudila – želela je da otpremi što veći broj predmeta u Kulu, radi izučavanja. Nije bilo nemoguće da na ovom trgu ima više predmeta Moći nego i u samoj Kuli, premda je Kula navodno sadržala najveću zbirku na svetu. U svakom slučaju, namena se znala tek veoma malom broju tih predmeta.

Randa nije zanimalo šta se nalazi u zapregama ili da pretura po pločniku; već je otuda uzeo sve što mu je trebalo. Na neki način, uzeo je i više nego što je želeo. U središtu trga, kraj spaljenih ostataka ogromnog drveta visokog tridesetak metara nalazila se prava mala šuma visokih staklenih stubova, skoro iste visine kao i drvo. Bili su tako tanani da je izgledalo kao da će ih prvi snažniji vetar sve skršiti. Dodirnuti senkom, stubovi su ipak hvatali odsjaj sunca i razbacivali njegove odbleske i iskre na sve strane. Nebrojeno godina zalazili su Aijeli među njih i vraćali se označeni poput Randa, ali samo na jednoj ruci – označeni kao poglavari klana. Izlazili su označeni, ili uopšte nisu izlazili. Aijelke su takođe dolazile u ovaj grad, sledeći stazu koja je od njih činila Mudre. Niko drugi nije mogao ući i preživeti. Muškarac može ući jednom, žena dva puta; više od toga znači smrt. Tako su govorile Mudre, i to je tada bila istina. Sada je svako mogao ući u Ruidean.