Nebeski oganj

Kao da se stvorila niotkuda, jedna strela se zakuca u drvo, tik do njene desne šake, i ostade da podrhtava. Njeno junaštvo se rastoči u tihom jauku, pošto je jedino tako mogla da smiri kolena. Druga strela joj gotovo očeša levu ruku, što je samo povisilo ton njenog cičanja. Imala je uticaja na sopstveni glas koliko i na Birgitine strele. Sa svakom narednom njeno je cičanje postajalo sve više, a na kraju joj se činilo da svetina zapravo kliče njenom strahu. Što je glasnije ona pištala, jače su oni pljeskali i klicali, da bi se to, kad je ona od kolena do glave bila okružena strelama, pretvorilo u grmljavinu. Istini za volju, nije joj bilo pravo kad je na kraju rulja jurnula ka Birgiti, potpuno zaboravivši na nju. Neke strele su još uvek podrhtavale. Ona je još uvek podrhtavala.

Žurno je pošla ka kolima kako niko ne bi primetio koliko joj klecaju kolena. Doduše, na nju

slabo ko i da je obraćao pažnju. Njeno je bilo samo da stoji i moli se da Birgita ne kine ili da je ne uhvati grč. A sutradan će morati sve ponovo. Ili da prizna Elejni – i, što je još gore, Birgiti – da ona to ne može.

Kad je te večeri Uno došao i zatražio Nanu, naložila mu je da dosađuje Masemi koliko god sme i da pošto-poto pronađe Galada i poruči mu da im brzo ispovrati bilo kakav brod. Bez večere je otišla u krevet, pokušavajući da smisli kako da Elejnu i Birgitu ubedi da je bolesna i da ne može ponovo da nastupi. Međutim, bila je potpuno svesna da će njih dve dobro znati pravu prirodu njene bolesti, a još bi joj teže palo Birgitino sažaljenje. Kad bi bar jedan od onih glupih muškaraca pronašao kakav brod!

41

Rukotvorina Kina Toverea

S jednom rukom na balčaku mača i s patrljkom seanšanskog koplja – i to sa sve onom zeleno-belom kićankom – u drugoj ruci, Rand je tog jutra stajao na vrhu suncem obasjane padine i pomno posmatrao tri logora podignuta među retkim drvečem. Tri jasno odvojena logora. Sve su to bili Kairhijenjani i Tairenci koji su se stavili pod njegovo vodstvo. Oni koji nisu bili sposobni da drže mač ili koplje ostali su zatočeni u gradu ili su završili Svetlost bi znala gde.

Aijeli su prikupili sve izbeglice razasute s ove strane prolaza Džangai, a neki su čak i sami došli, bilo da su čuli kako ovi

ipak ne ubijaju sve što stignu, ili su pak toliko ogrezli u beznađe da im je bilo potpuno svejedno kako će završiti, samo ako ih neko bar još jednom nahrani pred smrt. Mnogo ih je verovalo da će umreti ako ne u odmazdi, a ono u Poslednjoj bici, koja tek što nije otpočela. Bilo ih je poprilično mnogo, ali uglavnom su to bili zemljoradnici, zanatlije i trgovci. Iako su neki umeli da koriste luk i strele ili da praćkom uhvate zeca, među njima ne beše pravih vojnika, a za obuku nije bilo vremena. Prestonica Kairhijen ležala je malo više od pet milja zapadno odatle, tako da su se nad obližnjom šumom mogli videti vrhovi legendarnih nedovršenih kula. Grad na bregovima oko reke Alguenije sada behu opkolili Kuladinovi Šaidoi i oni koji su im se pridružili.

U plitkoj, dugačkoj udolini pod Random nalazio se raštrkani logor s osamstotinak naoružanih Tairenaca. Od toga gotovo polovina behu Branioci Kamena, u bleštavim oklopima, s kacigama sa širokim obodom i s nabranim crno-belim prugastim rukavima. Ostatak su činili ljudi dvadesetorice plemića, čiji su barjaci i stegovi sada stajali u središtu logora, pobodeni oko srebrnog grba sa zvezdama i čkaljem – obeležjem visokog lorda Vejramona. Stražarska su mesta bila toliko gusto raspoređena kao da se svakog časa očekuje najezda konjokradica.

I u drugom logoru, tristotinak hvati odatle, jednako su dobro čuvali svoje konje. Koliko je Rand mogao da uoči, svakojake su pasmine bile privezane duž razapetih konopaca – od vitkih tirskih konjica do bivših teglećih grla. Kairhijenjana je bilo za otprilike stotinu više nego Tairenaca, ali su zato imali manje šatora, i to prilično starih. Po barjacima i konovima videlo se da je tu sedamdesetak plemića, a neki su i dalje imali veliku pratnju iako im se vojska raspala još na samom početku građanskog rata.

Poslednji logor, udaljen pet stotina hvati od prethodnog, činili su uglavnom Kairhijenjani, ali nije ih samo daljina izdvajala. Iako ih je bilo više nego svih ostalih zajedno, imali su mnogo manje konja i šatora. Nije bilo nijednog barjaka, a samo su zapovednici na leđima nosili konove, i to jednobojne – da ih vojnici lakše pronađu – a ne kao oznake pripadnosti plemićkoj kući. Pešadija je neophodna u svakom ratu, iako je retko koji plemić, kako tirski tako i kairhijenski, bio voljan da to makar i prizna, a kamoli da pristane da joj stane na čelo. Uprkos svemu, taj logor beše najuredniji. Duž redova malih ognjišta, oko kojih behu okupljeni strelci i kopljanici, štrčale su dugačke držalje kopalja, pobodenih tako da u svakom trenutku budu pri ruci. Lan je tvrdio da u ratu život zavisi od discipline, ali izgledalo je kao da pešadija to mnogo bolje zna od konjice.