Nebeski oganj

Met se potom namršti, pa se spusti na kolena. Lan učini isto, ali ovaj to jedva da je i primetio. Pipav zadatak. Ali baš zato i potpuno očaravajući. „Bolje bi bilo da pokušate da ga potisnete. Neka glavni udar dođe s juga.“ Pokazao je ka reci Gaelin, koja se ulivala u Algueniju nekoliko milja severno od grada. „Ovde postoji nekoliko mostova. Nemojte Kuladinu presecati put do njih. Neprijatelju uvek treba ostaviti mogućnost za povlačenje, osim ako ne želiš da vidiš kako se bori onaj ko više nema šta da izgubi.“ Prst mu onda kliznu ka šumovitim brdima na istoku, verovatno vrlo sličnim ovima u kojima su se i sami nalazili. „Ako se s ove strane reke postavi dovoljno vojske, Šaidoi će sigurno krenuti preko mostova, a kad jednom krenu, Kuladin neće hteti da se bori s nekim ispred sebe ako ste mu vi za petama.“ Da. Baš kao kod Džendžea. „Naravno, pod uslovom da nije baš potpuna budala. Moći će da zadrže kakav-takav poredak dok ne stignu do reke, ali na mostovima će nastati zagušenje. Koliko mi se čini, Aijeli niti plivaju, niti se snalaze u vodi. Nastavite da ih potiskujete i uz malo ćete ih sreće naterati da zađu u planine.“ Slično je bilo i na gazu Kvajndai u Troločkim ratovima, s otprilike jednakim vojskama. A i kod Tora Šana, pa čak i u Sulimenskoj klisuri, pre nego što je Hokving krenuo u dalji proboj. Kroz glavu su mu leteli svakojaki pojmovi i prizori bojnih polja na koja su čak i istoričari bili zaboravili. „Šteta što nemate više konjanika. Za ovo bi vam najbolja bila laka konjica. Potisnite ih preko mostova i naterajte ih u bekstvo. I ne dajte im priliku da se bore. Doduše, i Aijeli će poslužiti svrsi.“

„A drugi razlog?“, tiho upita Lan.

Met je već bio potpuno obuzet. I te kako je voleo kockanje, ali je ono kafansko u poređenju s ratovanjem izgledalo kao zabava za decu i bezube starkelje. Ovde su ulog bili ljudski životi, kako sopstveni, tako i životi ljudi koje nije čak ni poznavao. U ratu je dovoljna samo jedna pogrešna procena ili nepromišljena odluka pa da čitavi gradovi, a ponekad i narodi, nestanu s lica zemlje. Nataelova turobna muzika bila mu je savršena pratnja, iako je od ove igre uzavirala krv u žilama.

Prezrivo je šmrknuo, pre no što, čak i ne podižući pogled s karte, reče: „Znaš ga ti vrlo dobro. Ako makar jedan od ova četiri klana odluči da priđe Kuladinu, zaskočiće vas s leđa, dok budete imali pune ruke posla. Oni će biti čekić, Šaido nakovanj, a vi orah između njih. Napadnite Kuladina samo polovinom svojih snaga. Tako ćete biti samo ravnopravni, ali šta je tu je.“ U ratu nema pravičnosti. Neprijatelj se, ako treba, napada s leđa, kad to najmanje očekuje i tamo gde je najslabiji. „I dalje ćete biti u prednosti, pošto će on morati da vodi računa i o braniocima grada. Drugu polovinu ljudstva podelite na tri dela. Jedan neka potera Kuladina ka reci, a druga dva neka se postave nekoliko milja dalje, između grada i ona četiri klana.“

„Vrlo lukavo“, reče Lan, klimajući glavom. Njegovo kameno lice nikada nije menjalo izraz, ali u glasu mu se osetio blagonaklon prizvuk, mada jedva primetan. „Tako klanovi neće moći da napadnu ni jedne ni druge, pošto će uvek imati ko da ih udari s leđa. Iz istog razloga neće krenuti ni na grad. Naravno, može se desiti i da im se pridruže sva četiri klana. Mrka je kapa za tako nešto, kad već nisu to do sada učinili, ali u tom se slučaju sve menja.“

Met prasnu u smeh. „Sve se uvek menja. I najbolji plan traje samo dok ne poleti prva strela. Ovu bitku bi i dete moglo da vodi sve dok su Indirijan i ostali neodlučni. Ukoliko ipak reše da priđu Kuladinu, ne preostaje vam ništa drugo nego da bacite kockice i nadate se najboljem, pošto u tom slučaju i Mračni ulazi u igru. Čak i tada ćete imati dovoljno ljudi da im se suprotstavite i zadržite ih koliko treba. U tom slučaju, batalite potiskivanje Kuladina ka planini i napadnite ga dok uveliko bude prelazio Gaelin. Međutim, smem da se opkladim da će oni sve samo da gledaju i da će vam se pridružiti čim vide da Šaidoi gube. Svako želi da bude na pobedničkoj strani.“

Muzika utihnu. Met se osvrnu ka Nataelu i vide da ovaj ukočeno drži svoju harfu i zuri u njega upornije nego ikada pre. Gledao ga je kao da ga nikada ranije nije video i da uopšte ne zna ko je on. Oči su mu ličile na crne staklene kuglice a prsti mu behu pobeleli od grčevitog stiska.

To ga prizva pameti i on se seti šta je sve izrekao ponesen tuđim sećanjima.

Svetlost te spalila, budalo jedna, zašto ne držiš jezik za zubima! Zar je Lan baš morao da zapodene taj razgovor? Što lepo nije pričao o konjima ili o vremenu, ili pak lepo ćutao? Zaštitnik ionako nikada nije bio razgovorljiv čovek. U poređenju s njim je i panj pričljiv. Naravno, niko Metu nije branio da zadrži svoje misli za sebe. Ako ništa drugo, bar nije laprdao na Starom jeziku. Krv mu i krvavi pepeo poljubim, nadam se da nisam!