Nebeski oganj

Što se njega tiče, stvari su odavno prestale da budu samo ozbiljne. Ozbiljno je biti zaglavljen u Pustari bez i najmanjeg nagoveštaja spasenja. Ozbiljno je kad Prijatelji Mraka iskaču kad ih čovek najmanje očekuje, kad Troloci napadnu u po noći i kad se krv sledi u žilama od Mirdraalovog bezokog pogleda. Sve se to dešava brzo i čovek obično nema vremena da mnogo razmišlja. Naravno, niko sam ne traži takve nevolje, ali što se mora nije teško. Sada je, međutim, danima ranije znao kud idu i zašto. Nema više iznenađenja, već samo mnogo vremena za razmišljanje.

Nisam ja nikakav junak, razmišljao je turobno,

a nisam ni vojnik. Besno je potisnuo sećanje na obilazak zidina i traženje pojačanja na mestu gde su Troloci podigli nove lestve. Nisam to bio ja nego neko drugi, Svetlost ga spalila. Ja sam... Nije znao šta je – nimalo vesela misao – ali šta god bio, to je uključivalo kocku, piće, žene i ples. U to je bio siguran, baš kao što je bio siguran i da je on čovek za dobrog konja i slobodu da izabere svaki drum pod kapom nebeskom, a ne neko ko bi sedeo i čekao da ga pogodi strela ili da mu proteraju kakvo sečivo između rebara. Sve drugo bilo je potpuno sumanuto, a njemu ni nakraj pameti nije bilo da pravi budalu od sebe ni zbog Randa, ni zbog Moiraine, niti zbog bilo koga drugog.

Uspravio se i seo, na šta mu iz nezapertlanog okovratnika izlete medaljon u obliku lisičje glave. Vratio ga je u košulju i otpio poveći gutljaj vina. Taj ga je medaljon – sve dok mu ga ne oduzmu, a bio je siguran da će pre ili kasnije neko to pokušati da učini – štitio od Moiraine i od ostalih Aes Sedai, ali ne i od neke tamo budale koja će pokušati da ubije njega i još nekoliko hiljada ne manjih budala. Nije ga štitio ni od Randa, a ni od toga što je ta’veren.

Trebalo bi da izvuče nekakvu korist iz toga što može da upravlja događajima oko sebe. Rand je to donekle uspevao. Met nije primećivao da utiče na bilo šta do na kockice. Sigurno se ne bi odrekao ničega što se ta’verenima dešavalo u pričama, gde su im bogatstvo i slava padali s neba, neprijatelji postajali sledbenici a i najledenija se ženska srca topila za tili čas.

Doduše, nije se žalio ni na ono što ima, a svakako mu ne beše stalo do tereta kakav je Randov – ipak je to igra s previsokim ulogom – ali sve mu se nekako činilo da je iskusio sve mane toga što je ta’veren, a još ni jednu jedinu blagodet.

„Vreme je“, reče praznom šatoru, pa zastade da otpije gutljaj vina. „Vreme je da uzjašem Kockicu i odem. Mogao bih u Kaemlin.“ Nije to loš grad, naravno pod uslovom da se drži podalje od kraljevske palate. „Ili u Lugard.“ Čuo je svakojake priče o tom mestu. Ni tamo mu ne bi bilo loše. „Vreme je da napustim Randa. On sad ima vojsku prokletih Aijela i više Devica koje brinu o njemu nego što i sam može da nabroji. Ja mu ne trebam.”

Ovo poslednje baš i nije bilo tačno. Na neki je čudan način bio tesno vezan za Randov uspeh ili neuspeh u Tarmon Gai’donu, baš kao i Perin. Tri ta’verena. Buduća će pokolenja verovatno čuti samo za Randa. Teško da će Met ili Perin dobiti mesto u legendama. A tu je i Rog Valera. O njemu ne želi čak ni da razmišlja. I neće. Ne, dok ne bude morao. Sigurno i tu postoji nekakvo rešenje, ali uvek mu se činilo da o tome može da razmišlja i nekog drugog dana. Jednog dana. Uz malo sreće, mečka će pred njegovim vratima zaigrati tek u dalekoj budućnosti. Jedina je muka što on više nema ni to malo sreće.

Sada ga je pak mučilo što je rekao ono o odlasku a da takoreći nije ni trepnuo. Ne tako davno, nije mogao o tome ni da razmišlja. Čim bi se malo udaljio od Randa, osetio bi kako ga nešto vuče natrag kao ribu na udici. Kasnije je mogao to da izgovori, pa čak i da skuje pokoji plan, ali i najmanja bi ga sitnica osujetila i naterala ga da ostavi to za kasnije. Čak je i u Ruideanu, kad je rekao Randu da odlazi, znao da će nešto iskrsnuti, što se u neku ruku i desilo. Uspeo je da se iščupa iz Pustare, ali nije bio ni makac dalje od Randa nego pre. Ovog mu se puta, međutim, činilo da ga ništa neće sprečiti.

„Ne ostavljam ja njega na cedilu“, mrmljao je sebi u bradu. „Ako do sada nije naučio da brine o sebi, nikada neće. Nisam mu ja prokleta dadilja.“

Iskapio je pehar, a onda navukao svoj zeleni kaput, posakrivao noževe, vezao tamnožuti svileni šal da prikrije ožiljak na grlu, natukao šešir na glavu i izašao.

Zapahnula ga je jara. Nije bio baš siguran kako se u tom kraju smenjuju godišnja doba, ali leto se zaista beše previše oteglo za njegov ukus. Jedan od razloga što se radovao odlasku iz Pustare bila je i jesen. I hladovina. Ali avaj. Ako ništa drugo, široki ga je obod bar dobro štitio od sunca.