Nebeski oganj

Vrhom čizme je pomerio nekoliko kamičaka kako bi pročitao šta piše na komadima pergamenta. Zbunio se. Ako su aijelski izviđači dobro sračunali, Kuladin je imao stotinu i šezdeset hiljada kopljanika iz redova Šaidoa i onih koji su im se usput pridružili. Tvrd će to biti orah. Takve vojne sile nije bilo s ove strane Kičme sveta još od vremena Artura Hokvinga.

Na drugoj su karti bili prikazani ostali klanovi koji su prešli Zmajev zid. Sada su svi bili s ove strane, razasuti u zavisnosti od toga kud su otišli po izlasku iz prolaza Džangai, ali ipak i dalje neprijatno blizu. Kodare, Šijande, Darini i Mijagome. Svi zajedno imali su kopalja bar koliko i Kuladin, što bi značilo da gotovo nikoga nisu ostavili za sobom. Rand bi sa svojih sedam klanova lako mogao da izađe na kraj s Kuladinom ili s ova četiri klana. S jednima ili s drugima. Ali ne istovremeno. A možda će upravo to morati da učini..

Činjenica je da u neprijateljskim klanovima vlada ono što su Aijeli nazivali osipanjem – kad ljudi ostavljaju svoje oružje i nestaju – ali samo bi budala mogla da pomisli kako se to ne dešava i među Randovim pristalicama. A sigurno je bilo i onih koji su prebegli Kuladinu. Aijeli nisu o tome govorili ni mnogo ni rado i sve su to zabašurivali pričom o pristupanju društvima, ali čak se i sada dešavalo da neko, kako muškarci tako i Device, zaključi kako ne može da prihvati Randa i ono što im je rekao o njima. Svakog je jutra poneko nedostajao, a neretko su sa sobom odnosili i koplja.

„Lepa kaša, a?“

Met se trže na zvuk Lanovog glasa, ali Zaštitnik beše sam. „Ubijam vreme dok čekam. Hoće li se Rand vraćati ovamo?“

„Doći će uskoro.“ Lan je zatakao palce za pojas i pridružio se Metu u proučavanju karte. Lice mu je bilo rečito koliko i da je od kamena. „Sutra će otpočeti najveća bitka još od Artura Hokvinga.“

„Ma šta kažeš.“ Gde li je taj Rand? Sigurno je još na onoj kuli. Možda bi trebalo da ga potraži. Ne, tako bi sigurno završio jurcajući po logoru, uvek s korakom zaostatka. Pre ili kasnije će morati da dođe. Hteo je da popričaju o još nečemu osim o Kuladinu. Ovo nije moja bitka. Odlazim samo zato što me se sve uopšte ne tiče. „A ovi?“, upita, pokazavši ka ceduljicama koje su predstavljale Mijagome i ostale. „Zna li se hoće li se pridružiti Randu ili će samo da sede i gledaju?“

„Ko zna. Ruark ne zna mnogo više od mene, a ako Mudre znaju nešto, onda to kriju. Jedino je sigurno da Kuladin ostaje tu gde je.“

Opet Kuladin. Met se uzvrpolji i malo se odmače ka ulazu u šator. Ne, ipak će sačekati. Prikovao je pogled za kartu i pretvarao se da je pomno proučava. Možda će ga Lan ostaviti na miru. On samo želi da kaže Randu to što želi i da mirno ode.

Međutim, Zaštitniku je baš bilo do razgovora. „A šta ti misliš, zabavljaču? Treba li da se sutra svom snagom stuštimo na Kuladina i satremo ga?“

„To mi ne zvuči loše“, smrknuto će Natael. Iskapio je putir i bacio ga na čilim, a onda uze harfu i tiho zasvira neku mračnu, žalobnu melodiju. „Nisam ti ja vojskovođa, Zaštitniče. Upravljam jedino sobom, a ni to nije baš uvek slučaj.“

Met progunđa nešto, a Lan ga samo pogleda, pa se vrati proučavanju karte. „Misliš da to nije dobar plan? Zašto?“

Upitao ga je to toliko opuštenim glasom da Met bez razmišljanja poče da mu objašnjava. „Dva su razloga. Ako opkolite Kuladina i saterate ga do gradskih zidina, možda ćete ga zaista potući.“ Što li nema Randa? „Ali isto tako bi se moglo desiti da ga naterate da uđe u Kairhijen. Ako sam dobro čuo, to mu je već dva puta zamalo pošlo za rukom, i to bez potkopavanja i katapulta, a grad neće moći još dugo da odoleva.“ Rekao je šta je hteo i sad može da ide. „Pritisnete li ga previše, lako bi vam se moglo desiti da završite boreći se unutar grada. To je vrlo gadno. Osim toga, sve se ovo radi da bi se grad spasao a ne sravnio sa zemljom.“ Sve je to bilo potpuno očigledno kad se čovek malo udubi u karte i ceduljice.