Nebeski oganj

„Zar nisu pokušale da te spreče? Mislim na Amis, Bair i Melainu.“ Znao je da nisu. Da jesu, ona sad ne bi bila tu.

Avijenda odmahnu glavom pa se namršti. „Dugo su razgovarale sa Sorileom pre no što su mi rekle da učinim kako smatram da je ispravno. Obično mi kažu da učinim ono što one smatraju da je ispravno.“ Pogledala ga je iskosa, pa dodala: „Melaina je jednom rekla da ti sve promeniš.“

„Tako je“, reče on, pa spusti stopalo na prvu prečagu lestvi. „Tako mi Svetlosti, potpuno je u pravu.“

S platforme je čak i golim okom pucao veličanstven pogled na šumovita brda. Drveće je bilo dovoljno gusto da prikrije Aijele dok se prikradaju Kairhijenu (većina je sigurno već bila na položajima), ali zora već beše počela da kupa grad zlatnom svetlošću. Kroz jednu napravu sa sočivom video je goletne padine oko reke, savršeno mirne i, reklo bi se, bez ikakvog nagoveštaja života. To, međutim, neće potrajati. Tamo negde se kriju Šaidoi. Ali i te kako će se razotkriti kad im on pošalje... Šta? Loptaste munje? Šta god odabrao, to mora biti nešto što će dovoljno rastrojiti neprijatelja pre no što Aijeli napadnu.

Egvena i Avijenda su isprva naizmenično gledale kroz drugu drvenu cev, zastajući tek koliko da tiho razmene pokoju reč, a u jednom trenutku počeše samo da razgovaraju. Kada su završile, klimnuše jedna drugoj u znak odobravanja pa se okrenuše ka Kairhijenu i položiše ruke na grubo tesanu ogradu platforme. Rand poče da se ježi. Jedna od njih počela je da usmerava, a možda čak i obe.

Najpre je primetio vetar koji duva ka gradu. Nije to bio povetarac, već prvi pravi vetar koji je osetio otkako su stigli u ovu zemlju. Potom iznad Kairhijena počeše da se navlače oblaci, iz trena u tren sve tmurniji, veći i uskomešaniji. Ali samo iznad Kairhijena i Šaidoa i nigde više, dok je ostatak neba dokle pogled seže bio plav i vedar, s tek nekoliko visokih beličastih pramičaka. Začu se i grmljavina, duga i postojana, a onda iz oblaka sunu munja, nalik izlomljenoj srebrnoj liniji, koja zapara padinu podno grada. Još se dve ukazaše pre no što je prasak prve dopro do platforme. Munje su divljale po nebu, ali su udari groma bili pravilni kao otkucaji srca. Onda se najednom mestu, a uskoro i na još jednom, tlo iznenada samo od sebe raspuče i zemlja polete pedeset stopa u visinu.

Rand nije znao koja od njih dve to radi, ali shvatio je da su čvrsto rešile da isteraju Šaidoe iz skrovišta. Kucnuo je čas da im se i on pridruži ili da ne uradi ništa. Prigrlio je saidin. Ledena vatra ošinu obode Praznine oko onoga što je nekada bio Rand al’Tor. Nije se ni osvrnuo na lepljivi glib koji je curio iz mutne zaošijane bujice Moći i pretio da ga proguta.

S tolikog su rastojanja njegove moći bile ograničene. U stvari, ovo mu je otprilike bio krajnji domet bez angreala ili sa’angreala. Verovatno su upravo zato njih dve slale samo po jedan grom na zemlju. Ako je njemu ovo teško, njima je sigurno teže.

Kroz Prazninu mu dolete neko sećanje, ali ne njegovo već Lijusovo, te se nije obazirao na njega. Odmah je počeo da usmerava i na vrhu jednog tfrega, otprilike pet milja od njih, stvori se vatrena lopta nalik uskomešanoj masi bledožutog plamena. Kada se ugasila, i bez naprave sa sočivom se videlo da je brdo sada niže i potpuno crno na vrhu, kao da se rastopilo. Možda bi njih troje i sami mogli da se izbore s Kuladinom.

Ilijena, ljubavi moja, oprosti mi!

Praznina zadrhta i Rand se na trenutak nađe na rubu propasti. Talasi Jedne moći počeše da ga lome iznutra, a onaj glib stade da mu očvršćava oko srca, nalik nekakvom smrdljivom kamenu.

Dok je pokušavao da se smiri i da održi Prazninu, toliko je grčevito stiskao ogradu da su mu prsti pobeleli. Posle toga je odbijao svaku misao koja mu se javljala u glavi i usredsredio se na usmeravanje, a onda počeo redom da sažiže brda oko grada.

Met je stajao među drvečem na vrhu jednog brda, držao Kockicu za njušku da slučajno ne zarže, i gledao kako s juga bar hiljadu Aijela nadire prema njemu. Sunce što se tek beše promolilo iznad obzorja s boka je obasjavalo ratnike u trku. Noćna toplina povlačila se pred vrelinom dana. Vazduh će uskoro biti usijan. Met je već bio znojav.

Aijeli ga još ne behu primetili, ali uopšte nije sumnjao da će se to desiti bude li još samo malo ostao tu gde jeste. Bilo mu je gotovo potpuno svejedno što su ovi najverovatnije na Randovoj strani – ako Kuladin ima ljude na jugu, biće to vrlo zanimljiv dan za sve koji su dovoljno glupi da se zadese usred bitke – pošto nije imao ni najmanju nameru da im dopusti da ga vide. Zbog nepažnje je nešto ranije zamalo imao bliski susret sa strelom. Odsutno je dotakao prorez na ramenu kaputa. Bio je to neki dobar strelac, s obzirom da se meta kretala među drvećem, mada bi mu se više divio da je gađao nekog drugog.