Nebeski oganj

Ni za trenutak ne skidajući pogled s Aijela, počeo je da se povlači s Kockicom još dublje u šiblje. Želeo je da uoči ako ga primete i ubrzaju korak. Pričalo se da Aijeli mogu da stignu konja u trku i Met je hteo da obezbedi sebi pristojnu prednost za slučaj da to zaista i pokušaju.

Ubrzao je korak tek kad više nije mogao da ih vidi i poveo Kockicu niz padinu s druge strane, a onda uzjahao i pošao na zapad. Predostrožnosti nikad nije previše ako čovek namerava da preživi takav dan na takvom mestu. Jahao je i mrmljao sebi u bradu. Šešir je natukao na oči a koplje mu beše prebačeno preko sedla. Zapad. Ponovo.

Dan je počeo dobro, dva sata uoči svitanja, pošto je Melindra otišla na nekakvo okupljanje Devica. Uverena da on spava, nije ga ni pogledala dok je izlazila, mrmljajući nešto o „Kar’a’karnu“, „časti“ i „Far Dareis Mai na prvom mestu“. Zvučala je kao da se sama sa sobom raspravlja, ali Metu je zaista već bilo potpuno svejedno da li je naumila da Randa kuva ili peče. Čim je izašla, on stade da puni bisage. Niko nije obraćao pažnju na njega dok je osedlavao Kockicu i kad je krenuo ka jugu. Dobar početak. Doduše, nije očekivao da će na svakom koraku viđati povorke Taardada, Tomanela i svih ostalih klanova. Nije ga tešilo to što je njihovo kretanje uglavnom odgovaralo onome što je predlagao Lanu. Hteo je da ide na jug, a oni su ga uporno potiskivali ka Algueniji. Ka poprištu bitke.

Milju-dve dalje, poterao je Kockicu uzbrdo i zaustavio se u šumarku na jednom grebenu. To brdo beše više od okolnih, tako da je imao sasvim dobar pogled. Ovoga puta nije video nijednog Aijela, ali povorka koja je vijugala između brda ne beše ništa bolja. Na čelu je, iza šarenih plemićkih barjaka, išla tairenska konjica, a na malom odstojanju iza nje reka kopljanika, slična kakvoj bodljikavoj zmiji. Za njima su, takođe malo odmaknuti, napredovali kairhijenski konjanici sa svom silom zastava, zastavica i konova. Ovi poslednji se nisu kretali ni u kakvom određenom poretku, tako da su plemići morali da se saginju i izvijaju kako bi razgovarali jedni s drugima, ali bar su s bokova bili zaštićeni kopljanicima. Svejedno, čim i oni prođu, njemu će put ka jugu konačno biti čist. I neću se zaustavljati sve dok ne budem na pola puta do prokletog Erinina!

Krajičkom oka uhvatio je nekakav pokret daleko ispred povorke. Ne bi ništa ni primetio da se nije nalazio na uzvišenju, ali bio je siguran da konjanici ništa nisu videli. Iz bisaga je iščeprkao napravicu sa sočivom – Kin Tovere voli da se kocka – pa pogleda ponovo i tiho zazvižda. Bili su to Aijeli – i to u ne manjem broju od Tairenaca i Kairhijenjana – a ako i nisu bili Kuladinovi, svakako su hteli da prirede iznenađenje, pošto su ležali pritajeni u suvom lišću i sparušenom grmlju.

Počeo je da dobuje prstima po butini. Uskoro će na sve strane biti leševa, ali ne mnogo aijelskih. Mene se to ne tiče. Ja s ovim nemam ništa, otišao sam i idem na jug.

Rešio je da sačeka malo, pa da se izvuče dok oni dole budu imali preča posla.

A onaj Vejramon – prethodnog je dana saznao ime sedobradog plemića – potpuna je budala. Sigurno nema ni prethodnicu ni izviđače, inače bi znao šta ga čeka. A kad je već kod toga, zbog rasporeda brda i zakrivljenosti doline ni Aijeli nisu mogli da vide povorku, već samo tanku koprenu prašine koja se diže u nebo. Sigurno imaju izviđače pa su se zato sakrili, pošto je malo verovatno da čuče tamo tek onako.

Odsutno zviždućući Ples s Crnim Džekom,

ponovo je pogledao kroz cevčicu i osmotrio okolna brda. Da. Aijelski zapovednik je postavio izviđače tako da lako mogu da dojave dolazak povorke. Međutim, čak ni oni još nisu mogli ništa da vide. Tek za nekoliko minuta prvi će Tairenci izbiti na videlo, ali dotle...

Prosto se zaprepastio kad je shvatio da već uveliko galopira niz padinu. Šta ja to radim, za ime Svetlosti? Pa ne može samo da stoji i mirno gleda kako toliki ljudi odlaze u smrt kao živina pod nož. Upozoriće ih. I ništa više. Reći će im šta ih tamo čeka, a onda put pod noge.

Kairhijenski konjanici su ga, naravno, videli još pre no što je stigao do podnožja padine, a i čuli su topot Kockičinih kopita. Nekolicina ih spusti koplja. Metu se baš nije mililo dva pedlja oštrog čelika uperenog u njegova prsa, a pogotovu ne tri takva komada, ali usamljeni jahač, ma koliko sumanuto gonio svog konja, očigledno ne predstavlja nikakvu opasnost. Skloniše se da mu naprave prolaz, a on jurnu pravo ka kairhijenskim plemićima vičući: „Stanite! Odmah! To je naređenje gospodara Zmaja! Ako ne poslušate, usmeriće vam glavu u stomak i nateraće vas da doručkujete sopstvena stopala!“