Nebeski oganj

Odgovorila mu je tišina, narušena samo nežnim, smirenim zvucima harfe u pozadini. Svi su čekali da neko drugi progovori, pokazujući nešto najbliže nelagodnosti što se može videti kod Aijela. Džeran je namršteno gledao u svoj palac, dok se Bruan poigravao srebrnastim resama na svom zelenom jastuku. Čak je i Ruark bio zagledan u tepih.

Graciozni muškarci i žene u belim haljinama zađoše među utihnule; nasuše vino u srebrne pehare kraj svakog člana skupa i donesoše srebrne poslužavnike s maslinama, tako retkim u Pustari, ovčijim sirom i bledim, smežuranim orasima koje su Aijeli nazivali pekare. Aijelska lica koja su virila iz tih svetlih haljina bila su neobično krotka, oborenih pogleda.

Gaisaini su bili zakleti da pokorno služe na godinu i jedan dan, bili oni zarobljeni u bici ili pljački, i da za to vreme ne dodiruju nikakvo oružje i ne čine nikakvo nasilje, dok se najzad ne vrate svom klanu i svojoj septi kao da se ništa nije dogodilo. Čudan odjek Puta lista. Đi’e’toh, čast i dužnost, zahtevali su to, a kršenje đi’e’toha bilo je bezmalo nešto najstrašnije što Aijel može učiniti. Možda i najstrašnije. Neki od ovih ljudi su možda služili i poglavare sopstvenih klanova, ali niko to ne bi pokazao ni titrajem oka, čak ni pred rođenim sinom ili kćerkom, sve dok traje vreme gaisaina.

Randu najednom sinu da je ovo bio istinski razlog zbog kojeg je sve što je obelodanio tako teško palo Aijelima. Mora da im se učinilo kako su njihovi preci bili zakleti gaisaini, u svoje ime i u ime svih narednih pokolenja. A sva ta pokolenja, sve do današnjeg dana, prekršila su đi’e’toh dohvatajući se koplja. Jesu li i ljude ispred njega morile slične brige? Đi’e’toh je za Aijele bio vrlo ozbiljan pojam. Gaisaini otidoše, skoro bešumno, u svojoj laganoj obući. Nijedan od poglavara klanova nije posegao za vinom ili hranom.

„Postoji li ikakva nada da će se Kuladin sastati sa mnom?“ Rand je znao da ne postoji; prestao je da šalje zahteve za sastanak kada je saznao da Kuladin živim glasnicima dere kožu. Ali bio je to način da ostali progovore.

Han frknu. „Jedini glas koji smo dobili od njega jeste da je namerio da te živog oguli kada te sledeći put susretne. Zvuči li ti to kao da će razgovarati s tobom?“

„Mogu li da odlomim Šaidoe od njega?“

„Oni ga prate“, reče Ruark. „On uopšte i nije poglavar, ali oni veruju da jeste.“ Kuladin nikada nije kročio među staklene stubove; možda je čak i dalje verovao da su sve Randove reči laž. „Tvrdi da je on Kar’a’karn, a oni i u to veruju. Šaido Device su došle, ali samo zbog svog društva; ni to ne bi učinile da Far Dareis Mai nisu ponele tvoju čast kada niko drugi nije hteo.“

„Slali smo izviđače da motre na njih“, reče Bruan, „a Šaidoi ih ubijaju kad god im se ukaže prilika – Kuladin je započeo bar šest krvnih zavada – ali za sada nema znaka da će nas napasti dok smo ovde. Čuo sam da tvrdi kako smo oskrnavili Ruidean i da bi obeščašćenje bilo još gore kada bi nas ovde napao.“

Erim zabrunda i promeškolji se na jastuku. „U stvari želi da kaže kako ovde ima i više nego dovoljno kopalja da ubije dvostruko više Šaidoa nego što ih ima.“ Ubacio je komad belog sira u usta i zarežao preko zalogaja: „Šaidoi su oduvek bili kukavni lopovi.“

„Nečasni psi“, rekoše Bael i Džeran u isti glas pa se smesta pogledaše kao da se osećaju uzajamno prevareni.

„Bili nečasni ili ne“, tiho prozbori Bruan, „Kuladinovi ljudi su sve brojniji.“ Zvučao je smireno, ali je ipak duboko otpio iz pehara pre nego što nastavi. „Svi znate o čemu govorim. Neki koji nakon beznađa pobegnu ne odbacuju koplja. Umesto toga pridružuju se Šaidoima.“

„Nijedan Tomanel se nikada nije odrekao klana“, zareža Han. Bruan pogleda preko Ruarka i Erima i namerno oslovi poglavara Tomanela: „Događalo se u svakome klanu.“ Nije čekao da mu reč bude osporena po drugi put, već se zgodnije namesti na jastuku. „Ne može se to nazvati odricanjem od klana. Jednostavno pristupaju svome društvu, kao Šaido Device koje su ovde pronašle svoj Krov.“

Ovoga puta niko nije doveo njegove reči u pitanje, premda se čulo i negodovanje. Pravila aijelskih ratničkih društava bila su veoma složena, i njihovi članovi su ponekad bili privrženi društvu podjednako snažno kao i svom klanu. Na primer, članovi istog društva ne bi se borili između sebe čak ni kada bi im klanovi bili u krvnoj zavadi. Neki su čak odbijali da se venčaju sa ženama iz porodica nekih od bliskih članova društva, baš kao da su im bliske rođake. Rand nije želeo ni da pomišlja na običaje Far Dareis Mai, Devica Koplja.

„Moram znati šta Kuladin smera“, reče im. Kuladin je bio poput medveda kome je pčela ušla u uho; mogao je jurnuti u bilo kom pravcu. Rand je oklevao. „Da li bi čast bila pogažena ako bismo vratili neke ljude u njihova društva među Šaidoe?“ Nije morao podrobnije da objašnjava na šta misli. Svi do jednog se zgrčiše, čak i Ruark, a pogled im se tako sledi da je sva vrelina iz sobe nestala.